У последње време слушамо о „клиничкој смрти НАТО“ па и растурању ЕУ, о могућем савезу Немачке и Русије – врло интересантне вести. Не само да су вести интересантне, интересантни су и коментари. Међутим исувише њих има погрешан приступ, економски, који јесте изузетно битан у „нормалном“ времену, али који постаје маргиналан у времену свеопште кризе.
Да будем још мало прецизнији: јесмо ли ми овде ратовали због економије? Тачно је да је почело одбијањем Словеније да уплаћује царину у савезни буџет и „упадањем“ републичких банака у савезни платни промет али рећи да су ти ратови имали економске узроке је исто као и тврдња НАТО-а да је ракетни штит у Румунији „одбрана од иранских па чак и севернокорејских ракета!?!“
Алат звани НАТО
У Европи се сада води борба за доминацију – и политичку и идеолошку, војну, економску… сваку могућу. Али та борба траје одавно и зато се не може правилно разумети ако се посматра само садашњи моменат и тренутне вести.
Трамп је у својој предизборној кампањи много пута рекао како је НАТО непотребан Америци. После избора је променио реторику али је кренуо са спровођењем онога што је говорио.
Да ли је толико глуп да не зна како ће државе реаговати ако им се намећу вишеструко веће обавезе. Немачка, Јапан и многе друге ни по „старом ценовнику“ нису желеле окупатора на својој територији – какво ли ће расположење бити када се намети за неколико пута увећају?
Али ни то није довољно. Да би Трамп био сигуран да ће се односи покварити започиње и друге економске уцене као и казне у милијардама долара (немачка банка, WВ). У народу постоји изрека: „то само мајка може да воли“. Многи праве велику грешку приписујући ове потезе Трамповој глупости, необразованости… Све је то део много већег плана.
НАТО пакт је формиран да би САД и Енглеска задржале војну доминацију на Западу. То је основни разлог и да би га остварили морали су имати довољно добро оправдање а имали су и више него добро – обуздавање СССР-а који је прилично агресивно ширио своју идеологију, а која је била смртна опасност за све власти (и не само власти) Запада.
Дакле, идеологија је била основна опасност а не војна (иако је и она била врло реална) како је то становништву Запада приказивано. Ако се ово схвати, посебно прва реченица, онда је јасно зашто се НАТО није расформирао распадом СССР-а али и даље није лако објаснити шта се сада догађа – „зар САД и Енглеска више не желе доминацију?“
Наравно да САД и даље желе доминацију, исувише су времена, новца, утицаја… уложили и улажу да би се свега одрекли. Ради се о промени тактике а не стратегије.
Никада САД нису превише рачунале на војну помоћ „савезника“. На кога да рачунају? На Немачку коју држе под окупацијом? На Јапан кога су „почаствовали“ нуклеарним пробама? На Италију чији су војници били „познати по храбрости“? Не, САД-у је требао приступ територији и изградња војних база а по завршетку Хладног рата и „међународна подршка“ да би постали „светски полицајац“ – подршка „међународне заједнице“ за све криминалне подухвате које су спроводили.
Добро а како онда сад планирају да задрже доминацију ако се нато распада?“
НАТО је моћна војна алијанса али је њен спектар деловања много шири од употребе сирове снаге. САД је наметнула своје виђење друштвених односа свим „савезницима“ и као батином махала над онима који нису клекнули пред њима.
Било им је неопходно да „међународна заједница“ потврди веродостојност свих „фалсе флаг“ операција јер се тако одговорност при могућим проблемима делила.
Не само то, када се превара открила (Ирак) била је оправдана јер је „демократски свет“ то сматрао оправданим. Демократија, људска права… су били универзални алат којим су обликовали свет по жељи.
Али време се променило, противници су научили правила игре и некада свемогући алат постаје сметња јер га противници исто тако, ако не и боље, користе. Нема везе – сада се мењају правила игре, сада НАТО више није неопходан.
Успон фашизма
Ако је противник преузео демократију (пре свега инсистирање на закону) онда примени супротно. На супротној страни је фашизам али није згодно користити тај израз, деценијама је кориштен као страшило, боље је назвати га национализмом уз слоган „Прво Америка“ и свуда ширити национализам који је много захвалнији од демократије – домократија је морала на силу да се „утерује“ а национализам буја као коров.
Већ на завршетку Хладног рата, Вашингтону је било јасно да ће „демократија“ престати да буде главна полуга (мада је и данас користе иако је скроз „похабана“) и да им треба нешто друго, по могућству проверено.
И већ тада видимо успон национализма који је у почетку држан под контролом да би сада бивао проглашаван „једном од основних вредности“ (Прво Америка).
Национализам сам по себи не мора бити малиган, напротив, али је њим страшно лако манипулисати. Kада се људи окупе око те идеје онда су спремни да им се наметне било шта: иако је Трамп почео да уздиже национализам у САД-у, његови противници се уједињују у „циљу заштите државе“ (дакле опет врста национализма) при чему иду тако далеко да признају постојање „дубоке државе“ – ентитета који ради у супротности са одлукама легалне власти.
Шта то значи – поништавањем одлука легалне власти поништава се и воља народа који је ту власт изабрао! Тада се намеће логично али суштинско питање:
Kо бира те паралелне органе власти?
Читаоцима не треба одговарати на ово питање, довољно је мало знања из историје да би се препознао образац успона фашизма. Још увек смо на почетку тог процеса али није проблем одредити како ће се он развијати.
Они који дуже прате геополитику приметиће битну тенденцију: САД су раније нападале оне „који угрожавају друге (демократија)“ или „могу бити претња њима и другима (оружје за масовно уништење)“ да би све чешће користиле аргумент „угрожавања интереса САД-а“ – може се приметити да напад на неког због „угрожавања интереса САД-а“ не може никако да се оправда демократским начелима и зато се демократија као алат практично потпуно напушта, демократија уступа место најгрубљој сили.
Најочигледнији пример ове праксе је непоштовање закона, и домаћег и међународног. За домаћи је већ показан пример „дубоке државе“ а на међународном пољу се може видети повлачење САД из разних међународних споразума, претња другим државама без правног или било ког другог основа, оптуживање без икаквог доказа…
И сигурно не би стали на оптужбама и претњама да се нису појавили други, моћни играчи. Али ти други, моћни играчи ће бити идеално оправдање за даље развијање фашизма у САД.
Осим тога, садашња епидемија „народног бунта“ широм планете може да се назове свиме осим спонтаним. До сада су нападали државу по државу „обојеним револуцијама“ а сада се понашају као да више немају времена или је у питању једноставан план – запалити целу планету, али да изгледа као да они нису криви. Можда је ипак ово друго, можда је то најбоље објашњење за одсуство озбиљнијнијих војних акција од стране САД.
ЕУ у новим околностима
Kако је настала ЕУ – „Немачка окупила европске државе на основу економског интереса…“ Да, то је тачно али се све одвија у доба највеће снаге САД-а. Може ли ико да замисли да је ЕУ формирана, а да САД није стајала иза свега?
ЕУ је креирана како САД не би морала да командује свим државама појединачно већ је то Немачка радила за њих.
Сада Немачка осећа да се клима мења, почиње да одбија послушност али то престаје да буде битно: САД више не брине превише за законе али зато гради инфраструктуру за кретање својих оружаних снага кроз Европу, довлачи наоружање и војску, опет гради „руску претњу“ као изговор за преузимање Европе…
Сада јој више одговара разједињена Европа, супротстављене државе које ће се лако окренути једне против других, али у њихову корист – Пољска је идеалан пример.
У таквим околностима биће довољна једна оштрија епизода са Русијом као изговор великог премештања америчке војске у Европу, америчке војске, а не НАТО трупа које би се могле запетљати у небројене административне проблеме па чак и искусити опструкцију „савезника“.
И тако, иако Француска и Немачка желе да се ослободе „америчког загрљаја“ у облику НАТО-а, оне само раде у корист своје штете уздајући се у међународно право…
Приближавање Немачке Русији
Док су Немачки индустријалци могли да уживају благодети глобализације, сарадња са Русијом није била проритет – цео свет им је био на располагању.
Али глобализација се зауставља, Источна Европа је већ „оглодана“ а Русија постаје све интересантнија и због сировина, али и као тржиште.
Нормално је да се ти индустријалци буне против санкција Русији и не само то већ и да желе много ширу сарадњу. Шта ће им САД, они су колонизатори и јака конкуренција – избацити их из игре би било „две муве (заправо много мува) једним ударцем“.
Да ли је могуће да САД нису свесне шта може да се догоди? Није могуће – ако се неко сећа мапе прислушкивања држава од стране НСА онда се сигурно сећа да најактивније није прислушкивано становништво САД што би било логично.
Није најактивније прислушкивана ни Русија ни Kина. Била је то Немачка која је била сва „црвена“. И онда смо могли наслутити о чему се ради, али сад је кристално јасно.
Вашингтону је навећа опасност у Европи „пребег“ Немачке на страну Русије, али како су такве могућности свесни пре самих Немаца (Немци упркос јакој обавештајној служби нису могли знати за прелазак Вашингтона „из демократске у фашистичку“ фазу) шансе за тако нешто су минималне.
То би се могло догодити једино уз крајњу неопрезност Вашингтона и напуштања међународног права од стране Москве. За Москву би тај маневар био од толиког значаја да би се можда и одлучила на авантуру, али очекивати да то Вашингтон преспава је – бајка.
Иако смо ми на Балкану на сопственој кожи доживели непоштовање међународног права, иако смо били сведоци многих „фалсе флаг“ операција, силеџијске „дипломатије“, „економских егзекуција“… питање је да ли можемо да замислимо промене оваквог калибра. А ако ми не можемо како би могли становници развијеног, умртвљеног Запада?
