ИМЕ Саве Владиславића Рагузинског данас је махом заборављено у српском народу. Ретко ко је и чуо за постојање овог човека, а камоли да зна да о њему каже нешто више.
А штета је пре свега, јер је реч о једном од најзначајнијих Срба крајем 17. и почетком 18. века који је славу свог имена однео далеко… чак до моћне царске Русије и Петра Великог.
Сава Владиславић Рагузински или “гроф Рагузински” или “Илирски” како је још био познат, био је српски политичар, дипломата, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац манастира, али је историји свакако најпознатији као саветник руског цара Петра Великог.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Рођен је почетком 1669. године и пореклом је био Херцеговца из Јасеника код Гацка где му је отац био кнез. Рану младост је провео у Дубровнику где је стекао високо образовање, али се научио и трговини и поморству.
Моћ је почео да стиче управо као трговац отиснувши се у Цариград. Међутим, врло брзо се опробао и у дипломатским пословима, а вероватно и у шпијунажи које су некако у то време ишле “руку под руку”. Поставши близак са руским политичарима који су боравили у Цариграду. Наводно је управо он допринео склапању руско-турског мира 1700. и управо то му је отворило пут до двора цара Петра Великог.
Само коју годину касније, реч је била о једном од најмоћнијих људи руског царства…
ШПИЈУН У СЛУЖБИ КРУНЕ
Рагузински је у Русију стигао 1702. године. Успео је да се уздигне високо, до места саветника руског императора Петра Великог од кога је 1708. добио поседе у данашњој Украјини, као и дворац у Москви, на реци Покривна.
Гроф Илирски, како се Сава понекад потписивао, наставио је да се бави трговином. Од цара је прво добио право слободне трговине на десет година, а повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.
Међутим, моћ грофа Рагузинског, ширила се и ван граница трговине. За њега кажу да је био је оснивач руске обавештајне службе за шта је од Петра Великог добијао и велику плату. Свакако је била реч о човеку од највећег царевог поверења.
Познато је да је од 1716. до 1722. био представник Русије у Ватикану, где је припремао конкордат између Русије и Ватикана, старао се о руским племићима у Риму и набављао уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.
У Венецији, Сава се и оженио италијанском племкињом Вергилијом Тревизан. Пар је имао три ћерке које су све нажалост преминуле у раном детињству што је била рана која у души Саве Рагузинског никада није зарасла.
Блискост Саве са царском породицом наставила се и након смрти Петра Великог. Од царице Катарине добио је титулу грофа 24. фебруара 1725. а исте године био је и њен изасланик у Кини где његовим ангажовањем долази до Кјахтинског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. века.
Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу, а због успостављена односа са Кином одликован је орденом Александра Невског.
СЕЋАЊЕ НА ДОМОВИНУ
Као најистакнутија личност у српској емиграцији у Русији почетком 18. века Сава Владиславић Рагузински и те како је помогао положају, у том моменту потлачених балканских народа, на руском двору. Моћном државнику какав је био Петар Велики скретао је пажњу на положај Срба као и на помоћ коју би они могли дати Русији када је у питању њен утицај на Балкану.
Осим државних, ово је за Србе отворила о духовна врата цркава и манастира широм Русије, а Сава је постао веза између свих Јужних Словена и руске царевине.
Сава је током читавог живота помагао православне манастре широм Балкана, пре свега у свом родном крају. Наводи се као дародавац манастира Житомислић, Тврдош, као и Савина у Херцег Новом.
Последњих година живота, гроф Рагузински је, на самој граници са Кином, основао данашњи град Кјахта у коме је подигао цркву Светог Саве српског Немањића. Град је недуго потом постао један од најважнијих трговачких центара у целој централној Азији.
Гроф Сава Владиславић Рагузински умро је 1738. на имању поред Санкт Петербурга. Данас почива у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду.
СЕЋАЊЕ…
Сава Владиславић Рагузински данас је добро позната личност у историји Русије. У Србији – и не толико. Један од првих који је указао на ову неправедно заборављену личност био је песник Јован Дучић (који би могао бити Савин потомак по бочној линији иако неки историчари то оспоравају). Он је о грофу Рагузинском годинама прикупљао грађу која је објављена пред крај његовог живота, 1942. у Америци као књига “Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве гроф Сава Владиславић”.
Књижевник Никола Моравчевић написао је историјски роман “Гроф Сава Владиславић”, а последњих година Рагузински је добио и споменике у Херцег Новом и у Сремским Карловцима.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: