Други српски устанак није остао незапажен у европској јавности. Овај велики догађај је означио стварање аутономне Србије и потврдио све веће пропадање Османске империје. На челу овог устанка био је Милош Обреновић. Кнез Милош је такође оставио трага у записима странаца савременика. О Милошу је писао Леополд Ранке који је упозоравао кнеза да не иде превише у апсолутизам те да одржава добре односе са народом. Доста похвалнији опис даје нам Ото Дубислав Пирх.
Пирх је био задивљен српским кнезом и описивао га је као мудрог, радозналог и побожног човјека јаке грађе. Хвалио је кнезову преданост раду и његову државничку способност. Још један важан страни извор о Милошу је био Бартоломео Куниберт који је бранио кнеза Милоша од напада других аутора, као што је био Сирпијан Робер. Куниберт је у Милошевом апсолутизму видио нешто позитивну, силу која се супротставља свађама великаша. Такође је оправдавао Карађорђево убиство тиме што је овај побјегао из Србије након слома Првог српског устанка. Куниберт је исто тако оправдавао и убиство Ђорђа Чарапића који је планирао завјеру против кнеза, говорећи како се сличне ствари дешавају у Европи. Имамо ту и француског дипломату Боа-ле-Конта и његове извјештаје о Милошу из 1834. Он је кнеза описао као лукавог државника, увијек природног и као особу која недостатак политичког знања надокнађују здравим расуђивањем.
Истраживач Ами Буе је Милоша описивао као правог српског планинца и као особу чија је владавина била најближа идеалној монархији. Кнеза Милоша помиње и Феликс Каниц иако је он писао о Србији послије Милошеве смрти. У Каницовом дјелу се види колики је уствари био утицај кнеза Милоша на Србију. Абдолоном Убисини је хвалио Милошев апсолутизам јер је имао подршку српског народа. Још један Француз, Алфонсо де Ламартин, је о Милошу имао двије слике, једну у којој је Милош велики владар који је ослободилац и државник, а другу у којој је он једна раскалашена и лукава личност склона отимачини.
Извор: Историја Срба
