Ђорђе Мартиновић (1928-2000), службеник Дома ЈНА у Гњилану, широкој јавности постао је познат по гнусном злочину који су над њим извршили албански терористи на његовој њиви, два км удаљеној од Гњилана.
Првог маја 1985. године Ђорђе Мартиновић пресретнут је на својој њиви и набијен на колац на чијем се врху налазила стаклена пивска флаша, која је била грлићем набијена на колац, а дном гурана њему у чмар. Флаша је набијена у чмар, а затим у утробу да би се ту зауставила.
Мартиновић је некако успео да се довуче до пута где су га комшије и пролазници пронашли и превезли у приштинску болницу. У болници је урађена хитна операција вађења флаше, а операцију су водила двојица лекара – Албанаца. Бојећи се шта ће бити са пацијентом, видећи такав случај први пут у својој каријери, тиму лекара прикључио се и трећи хирург, доктор Морачић.
Спровео је захват до краја, спасао живот Мартиновићу, а за призор који је видео, искусни стручњак је рекао да је „неописиво језив“. Мартиновић је из Приштине пребачен на Војномедицинску академију где је поново оперисан. Југословенске власти истовремено покушавају да оповргну да је над Мартиновићем извршен злочин, незапамћен још од Другог светског рата.
На различите начине, директно и индиректно, на Мартиновића се врши притисак да призна да је „извршио самоповређивање у хомосексуалном аутоеротском акту“. Тим лекара ВМА, на челу са хирургом доктором Ћерамилцем, поставља дијагнозу, у којој констатује да се ради о нанетим повредама од стране трећих лица и да су злочин извршиле најмање три особе.
Оспоравајући дијагнозу, власти траже вештачење Мартиновићевих повреда, а вештаци потврђују дијагнозу доктора Ћерамилца. Власти нису задовољне овим налазима па се тражи супервештачење које изводи тим вештака на челу са академиком Јанезом Малчинским из Словеније. Малчински и његов тим износе тезу да је могуће и повређивање од стране трећих лица, али да је по њему и налазима његовог тима, ипак вероватније да се овде ради о самоповређивању.
После ових вештачења Мартиновић бива пребачен у лондонску болницу „Сент Џорџ“ где га је оперисао чувени проктолог Питер Холи који је после операције изјавио:
- Искључено је самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.
Југословенске власти су у први мах покушале да заташкају случај, а кад им то није успело, кренуло се са притисцима на Мартиновића да призна како се сам повредио. Покренута је и пропаганда да се јавности покаже како је Мартиновић поремећена особа склона суициду.
Већ на ВМА Мартиновића су испитивали припадници полиције и тужилаштва, тражећи од њега да призна како се сам повредио, а ту тезу су упорно заступали и медији и политичари тражећи да се „размисли хладне главе, да се спусте тензије и не нарушава братство наших народа због болесног и настраног човека“.
Тезу о самоповређивању касније је потврдио академик Малчински, а када је његову „експертизу“ оповргао доктор Холи, Малчински му је послао писмо претеће садржине, тражећи од њега да се не меша у унутрашње ствари Југославије.
Тадашњи секретар унутрашњих послова Југославије је новинарима најавио да неће бити истраге о злочину над Мартиновићем и да је случај затворен:
- Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири – цинично је изјавио Доланц.
Његову изјаву новинари су пропратили смехом.
Верзију о самоповређивању државни органи прихватили су као званичну, истрага је обустављена, а случај затворен и заташкан. Мартиновић је од жртве постао кривац, сатанизован због демонизације Албанаца и потстицања међунационалне мржње. Мартиновић је продао своју имовину Албанцима и одселио се у село Читлук крај Kрушевца, где је и умро 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, троје деце и деветоро унучади.
Овај монструозни злочин требало је да представља упозорење свима који се нису слагали са албанском терористичком и националистичком идеологијом на Kосмету, посебно Србима, шта их чека ако не напусте Kосмет, а требало је да има и психолошки ефекат застрашивања неалбанског живља, у жељи да покажу како је рука албанских терориста свемогућа. То је, такође, требало да буде опомена властима у Београду да морају попуштати и удовољавати захтевима албанских сепаратиста и екстремиста, ако желе да очувају мир у земљи.
О Случају Мартиновић написано је неколико књига и снимљено више документарних филмова.
Ти филмови и књиге из разноразних разлога никада нису имали велику промоцију у јавности, која ни до данас није потпуно упозанта са судбином човека који је постао симбол страдања српског народа на Kосмету.