Данас разбијамо још једну заблуду о којој често можете слушати како од наших недобронамерних суседа, тако и од фанатичних атеиста и анархиста.
Наиме, опште је познато да је, након што је 1280-тих успешно ослободио Повардарје и отпочео експанзију на грчке делове Македоније, па затим ослободио Драч и потукао чувеног ромејског војсковођу Михаила Главаса Тархониота, краљ Стефан Урош II Милутин (1282-1321) постао највећа претња Ромејском царству. Стога је и сам поражени војсковођа Михаило Тархониот предложио ромејском цару Андронику II Палеологу (1282-1328) да је једини начин на који могу Срби да се зауставе склапање династичког брака као залога за мир.
И тако пошто није имао женске деце осим једне малолетне ћерке, цар Андроник II бива принуђен да зарад отклањања опасности од српске војске, упути у Србију своју петогодишњу јединицу названу по Светом Апостолу Симону Петру (Симониду) како би постала пета супруга српског краља Милутина. Сви Милутинови претходни бракови су били више него неуспешни и његове супруге су се или разводиле или одлазиле из Србије или политичка сврха брачне везе је престала да постоји. Уопште су његови бракови и породични односи најконтроверзније стране његове личности. И пошто није било неудатих чланова династије, цар Андроник II 1299. године нуди српском краљу руку своје једине малолетне кћери, као једини вид гаранције мира и пријатељства између Ромејског царства и Србије.
Ни Ромеји, а ни Срби иначе, нису били присталице и нису одобравили рану удају ромејске принцезе посебно због разлике у годинама која је износила нешто више од 40 година, а и због политичких импликација јер је српска властела захтевала даљу експанзију на југ.
У средњем веку, граница заснивања потпуних брачних односа за женску децу изван владарских кругова је била 12-13 година. Међутим, у погледу политичких бракова и у владарским круговима, ово правило се није примењивало управо због изузетне политичке важности таквих бракова. Зато су и ромејска и српска страна дале сагласност, у складу са учењем Православне цркве, да ће Симонида у Србији бити само одгајана до сазревања за брачне односе.
Такође се може срести податак хроничара Нићифора Григоре да српска краљица Симонида није могла да има децу зато што је Милутин прерано ушао у полне односе са њом, те су зато код ње наступиле повреде материце. Међутим, најновија научна истраживања у тиму ког су предводила два највећа аустријска византолога су показали да тај податак не може физички бити тачан, јер би повреде које помиње Григора, у средњем веку биле ван сваке сумње смртоносне. Наиме, председник аустријске академије наука Херберт Хунгер и његов колега византолог Ото Крестен доказали су да краљ Милутин и краљица Симонида нису физички могли да заснују полне односе о којима спекулише Григора јер би они са таквим повредама у условима средњег века донеле сигурну смрт повређеној особи.
Треба такође разумети и да је краљ Милутин био изразито побожан човек који је итекако добро знао моралне норме православне Цркве чији је најприврженији члан и најиздашнији ктитор био. Тешко је и замислити да је он могао све то да одбаци и да се понаша онако како га злонамерници оптужују. Такође, сама чињеница да је краљ Милутин светац и то чудотворац који у Бугарској свакодневно исцељује хиљаде Бугара који се миропомажу на његовом кивоту у Цркви Свете Недеље у Софији, говори довољно о његовом животу и на који начин треба тумачити његове бракове и његов живот.
