Колико смо само пута чули реч Кајмакчалан? Много. А знамо ли све о том месту – месту које је било поприште борби. На граници Северне Македоније и Грчке се простире планина Ниџе или Ворас, како јој гласи име на грчком језику. Планина Ниџе удаљена је око 40-ак километара од Битоља.
Оно што је посебно занимљива чињеница је то да је и дан-данас ова планина сачувала своју нетакнуту природу. Авантуристима, заљубљеницима у историју ово место је посебно занимљиво, јер је ово место које је било поприште борби у Првом светском рату.
Почећемо са историјским подацима. Од 12. септембра до 30. септембра трајало је освајање Кајмакчалана и то је уједно била једна од најзначајнијих битака на Солунском фронту, као и уопште у Првом светском рату. Кајмакчалан су Срби звали Капија слободе, јер је управо Кајмакчалан било место где су први пут крочили на своје тло, а Бугари су га звали Борисов град, јер су веровали да је неосвојив.
Историја нам казује да је битка за освајање Кајмакчалана вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. Тада је прва српска армија, уз велике губитке, успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара. Бугаре су потиснули према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране.
Да је борба била веома тешка и неизвесна говори и податак да је између 26. и 30. септембра врх више пута био заузиман док га српска војска није коначно заузела 30. септембра. Но, битка је била веома тешка. Тако су Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи, који су углавном страдали од бугарске артиљерије.
У славу српских див-јунака познати српски песник Алекса Шантић написао је песму „Кајмакчалан“.
Такође, велики и осведочени пријатељ Срба Арчибалд Рајс захтевао је да његово срце буде сахрањено на Кајмакчалану, да почива поред костију српских див-јунака који своје животе и душе оставише на Капији слободе, Кајмакчалану.
Додаћемо и чињеницу да је по заузећу Кајмакчалана, Стеван Туцовић, брати Димитрија Туцовића записао је у свој дневник: „Одмах по заузећу Кајмакчалана извео сам своју батерију на вис, где сам видео чудан и страшан призор. По рововима лежали су мртви Бугари, све један на другог наслоњени и са пушкама у рукама. Делови тела били су разбацани по оном платоу виса. Виде се људи без ногу, без руку, главе, стомака. Остала је маса рањеника која запомаже или су у самртном ропцу. То су унакажене и разнете трупине људских тела, које најбоље сведоче о грозоатама, некултурности и варваризму ратова.”
