Крајем 19 и у првој половини 20 века већина становника у Цавтату се изјашњавала као Срби католици, који је због тога био познат као „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола „Душан Силни” примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату.
У писму Милану Решетару Кулишић је писао о сукобима у Цавтату 1910. : „На Свисвете у вечер вратили се (дубровачки) праваши из Чилипа, те преко Цавтата заударали Старћевићеву. Били су обећали да ће је заударати, па изишли живи или мртви, те прије се нијесу упутили него ли им је дошла жандармерија коју су послали звати. Кад су ударали и пролазили, сасула се на њих киша јаја.”. Људевит Вуличевић из Цавтата окупио је групу својих пријатеља међу којима је била Марија Богишић. Посећивао их је и слао им посланице у више примерака (хектографисане). (1)
Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали.Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (2)
Група српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, на пароброду „Соко“ посетила је 17 августа 1911. Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са српском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. (3)
Становници Цавтата сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Увиђали су да постоје снаге које сањају о повратку прошлости. У листу Срба католика „Дубровник” 1922. објављен је чланак из Цавтата „Куда ћемо овако ?” у коме се наводи : „Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, који снијевају о Карлу или Радићевој републици, који се надају још једнако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, која се … и дешавају. Тако је ето из наше средине премјештен, негдје чак у албанске крајеве, Илија Ћурувија, финансијски постајни поглавица. Тај је човјек код нас познат као патриот који међу финансијском стражом прави ону познату изнимку ријетких, који воле ову данашњу државу и који је с тога и скруполозно предан својој служби, ето тај човјек и такав држављанин баца се у пусте крајеве а остављају се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти својој хранитељици. Е, па куда ћемо овако ?!”. (4) У Цавтату је 1920. први пут прослављен св. Сава. Школе нису радиле тог дана, а на општинској згради вијорила се застава цео дан. У вече у просторијама свратишта Калачић одржана је свечана академија. После химне св. Сави отац Ауг. Павлић приказао је публици ко је био св. Сава, његове заслуге за просвету и његов живот и рад. Приредба је настављена са мешовитим хоровима, комадима за певање, за виолину и клавир … . Дилетанти су извели одломке из трагедије „Смрт Мајке Југовића”. Задња тачка програма била је весела игра „Први Објед”. Забаву је закључила игранка која је трајала од поноћи до 4 уре ујутро. Редакцију дубровачког листа „Рад” радовала је околност да је о св. Сави предавао католички свештеник.(5)
Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом„Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали у школиКола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе. (6)
Народна женска задруга приредила је у Дубровнику од 28. 8. 1921. до 4. 9. 1921. једанаесту изложбу народних везова израђених на њеном течају у Цавтату од вредних цавтајских „Пчелица. Било је изложено 116 радова на свим врстама платна у чисто народном стилу. У листу „Рад” истакли су : „Особито се је било дивити прецизности у израдби најфинијих госпојинских блуза и елегантних лисница на најфинијем платну. Жељети је, да би се у нашем дивном Цавтату у ком је од вајкада у женским рукама цвала текстилна индустрија, држао стални течај народнога везива, јер то је најподесније тло, где би се тај обрт могао развити у свом богатству.” (7)
У Цавтату се у међуратном периоду развијао туризам. Ускотрачном пругом био је повезан са Сарајевом и Београдом. У листу „Народна Свијест” из Дубровника писали су 1925. о излетницима у Цавтату. Иза купалишта на ливади испод маслина разапели су своје шаторе скаути и планинке из Брчког и Сарајева и Феријални Савез из Сарајева. Било је око 80 дисциплинованих младих гостију међу којима и мале деце. Надзор над планинкама водила је госпођа Поповић, супруга ректора богословије. Остали су око 6 недеља. Били су очарани лепотом краја и љубазношћу домаћег становништва, са којим су долазили у додир и од кога су набављали храну. У Цавтату је 16. 7. 1930. летовала колонија студената Мале Антанте. (8)
Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Цавтат је дошло мноштво света из Конавала да дочека краљевски пар. Цело место било је искићено, а испред цркве св. Николе подигнут је славолук. Званична посета била је отказана. Преко 500 излетника укрцало се на пароброд ,,Затон” да у Дубровнику виде краљевски пар. Кад је брод био код острва Супетра, сусрео се са моторним чамцем на коме је био краљевски пар. Излетници су препознали краља и краљицу и стадоше поздрављати клицањем и махањем. Брод је окренуо према Цавтату. Опазивши чамац ратне морнарице, слушајући звиждук ,,Затона” и његов повратак, неки се сетише у Цавтату шта би то могло бити, те се раширила вест ,,Краљ долази”. Краљ и краљица су се искрцали пред славолуком крај цркве Матице, где се већ било окупило доста народа, а краљевски пар праћен од чете домаћих коњаника упути се ка Маузолеју Рачића. Стала су звонити звона, пуцати мужари, народ се са свих страна окупио, излетници су се са „Затона” искрцали и разврстали по обали, да дочекају краљевски пар. На повратку из Маузолеја краљевски пар се зауставио код „Цавтајске Удруге Пчелица”, где им је учитељица Јелка Миш показала богату збирку народних везова. Кад су дошли на обалу народ их је бурно поздравио, а краљ сав раздраган уђе међу народ и са многима од њих се руковао. Код Фрањевачке цркве укрцао се у дворски ауто да крене према Дубровнику. Код славолука поздравио је краљевски пар дон Ђуро Кречак, жупник Ћилипа. Бурно поздрављен од свог народа дворски ауто праћен од 20 коњаника одјурио је пут Дубровника. Кад је дворски ауто прошао празан пут Цавтата многи су се у Жупи досјетили, да ће се краљевски пар повратити из Цавтата преко Жупе. У листу „Народна Свијест” истакли су : „Тај глас окупи на главну цесту и старо и младо и кад су се Н.Н.В.В. враћала народ их је свечано поздрављао поклицима, махањем рубаца обасипљући ауто цвијећем. Н.В. Краљ се је зауставио у Плату, Млинима и Чибачи и разговарао са народом.” (9)
У листу “Слога” истакли су да док је у Цавтату био управитељ радикал Н. Враголов, био је сваки дан у уреду а месечно је примао 1.000 динара, али то није задржавао за себе већје давао цавтајским сиромасима. Радићевац Брајковић долази само 8 пута месечно у уред а одредио је себи 4.000 динара плате, као да је министар.(10) У Цавтату је 1926. преминуо руски генерал Владимир Третески, учесник руско-турског рата 1877. Стари генерал био је омиљен у Цавтату. Поред свих становника Цавтата на спроводу је била госпођа Пашић са ћерком и још неке виђеније личности из Дубровника. Руска колонија се преко новина захвалила свима онима који су одали достојну пошту генералу Третеском. (11)
Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су подржавали соколска друштва. Соколско друштво у Цавтату било је најактивније друштво у граду. У „Раду Соколске жупе Мостар у години 1933” за Соколско друштво у Цавтату се истиче да је према прошлој години рада друштво у 1933. показало видан напредак, у приливу чланства и соколске деце. У друштву Цавтат било је на дан 31. 12.1932. 158 чланова а на дан 31.12.1933. било је 197 чланова. У Цавтату је у то доба живело око 700 до 800 становника. Чланови друштвене управе су се старали да према својим могућностима и датим средствима удовоље захтевима соколске организације. У друштву Цавтат било је 18 предњака без испита. Друштвена управа је ради образовања предњачког кадра, своје вежбаче слала на жупске течајеве. У Управи Соколског друштва Цавтат 1934. били су : старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, тајник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Марија А. Миљан, благајник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др.Влахо Новаковић. У Суду части били су : др. Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луцијановић, Луко Пекас. (12) Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су приредили свечани благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели јавни час жупских и слетских вјежби и одбојку. Рад сокола у Цавтату пратио је лист „Дубровачка трибуна” у рубрици „Глас Конавала”. (13) Књижара Јова Тошовића издала је туристе серију слика Цавтата и његових знаменитости.
Крајем 19 и у првој половини 20 века Срби католици били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Цавтаћани су блиско сарађивали са дубровачким националним друштвима. Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом „Пчелица”.Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Цавтат, где су одушевљено дочекани. Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су помагали соколска друштва. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату до почетка Априлског рата 1941.
Саша Недељковић – члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Извор: vidovdan.org
Напомене:
1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 392; Милан Решетар, „Из писама пок. Франа Кулишића”, бр.48,„Дубровник”, 24 Децембар 1937, Дубровник, стр. 1; ,,Библиотека српских писаца”, Никола Томазео и Људевит Вуличевић, Народна просвета, Београд, стр.XXXIV;
2. Ј. „Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. I, у Београду, 17. VII.– 2. VIII. 1920, стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59; Др. В. Новаковић, „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;
3. „Српски Соко”, бр. 11 и 12, 25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182;
4. „Куда ћемо овако ?”, „Дубровник”, Дубровник, 30 Септембра 1922, бр. 77, стр. 3;
5. „Цавтат”, „Рад”, Дубровник, 7 фебруара 1920, бр. 12, стр. 2;
6. „Народна женска задруга”, „Народна Свијест”, Дубровник, 15 децембра 1925, бр. 51, стр. 2; „Извештај рада Управе Главног Одбора Кола Српских Сестара за 1923-24 годину”, „Вардар, Календар за просту 1926”, Београд, 1925, стр. 159, 173; „Извештаји Кола Српских Сестара за 1924-1925. годину”, „Вардар , календар за просту 1927”, Београд, 1926, стр. 6; „Извештај Главног одбора Кола Српских Сестара читан на годишњој скупштини у Београду 15. маја 1927”, „Вардар календар за преступну годину 1928”, Београд, 1927, стр. 6, 10, 12;
7. „Изложба народних везова Народне Женске Задруге” , „Narodna Svijest”, Дубровник, 20. септембра 1921, бр.38, стр.3;„Изложба народних везова Народне Женске Задруге”, „Рад”, Дубровник, 10. септембра 1921, бр. 94, стр. 3;
8. „Из Цавтата”, „Народна Свијест”, Дубровник, 21. јула 1925, бр. 29, стр. 2;
9. ,,Њих. Вел. Краљ и Краљица у Дубровнику”, ,,Народна Свијест”, Дубровник, 1. октобра 1925, бр. 40, стр.2;
10. „Вреди ли протокол споразума и за наше опћине ?”, „Слога”, Дубровник , 18 фебруара 1926, бр. 5, стр. 3;
11. „Генерал Владимир Третески”, „Слога”, Мостар-Дубровник , 27. маја 1926, бр. 18, стр. 2;
12. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;„Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 16, 60, 61, 198;„Соколски зборник”, Год. I, Београд 1934, стр. LXI;
13. ,,Прослава Госпе од снијега и благослов соколског барјака у Цавтату”, ,,Дубровачка трибуна”, 26 септембра 1934, бр. 263, Дубровник;
