Ма колико критизерима било тешко то да признају, биће да ипак наше руководство, предвођено председником Вучићем, ипак око тога нешто добро ради. Јер чак и срећу треба заслужити, а и она прати само храбре
Посматрајући дешавања у свету, нарочито током претходног месеца, не можемо се отети утиску да се налазимо у ери екстремне глобалне нестабилности. Сукоб у Украјини, који не стаје од 24. фебруара прошле године, свакодневно оставља разорне последице, како на подручју на ком се одвија, тако и глобално.
Док цео свет гори, Србија је оаза мира и стабилности
Далеко од тога да је ово једини сукоб који се тренутно одвија на планети, али је вероватно, још увек најопаснији. Руско-украјински конфликт је опасан, зато што се његовим даљим интензивирањем и све већом кулминацијом потенцијално повећава опасност од директне војне конфронтације између Русије и Запада. Обзиром да живимо у нуклеарној ери, уколико би дошло до директног сукоба највећих суперсила, попут Русије и САД (НАТО), то би могло читаву планету да одведе у амбис и нестанак.
Сада се поново, почетком октобра активирало блискоисточно жариште, сукобом Израела и Палестине, са веома присутном опасношћу да се рат додатно прошири и увуче још неке земље у крвави конфликт. То је сукоб који прети чак да засени и руско-украјински рат. Постоје и још неке, потенцијално веома опасне, тачке могућих сукоба у будућности, попут Тајвана или Јужног кинеског мора. Ако се осврнемо на глобална збивања деценију и по уназад, приметићемо да смо живели у веома турбулентном периоду, а турбуленције се настављају и даље, чак се и додатно усложњавају.
Велика светска економска криза, руска интервенција у Грузији, Арапско пролеће – са посебно разорним ратом у Сирији и пратећом мигрантском кризом, сукоб у Украјини и тзв. Нови хладни рат Русије и Запада, вечити сукоб у Израелу и Палестини – све су то догађаји и процеси који показују у каквом несигурном свету данас живимо. Током претходних година имали смо и бројне терористичке нападе, широм Европе и света. Не заборавимо ни глобалне геополитичке потресе, попут Брегзита, као ни велике друштвено-политичке тензије и поделе у неким од глобално најважнијих земаља.
Овде, пре свега, мислимо на политичке и расне тензије у Сједињеним Америчким Државама, као и на протесте Жутих прслука у Француској. Грчка финансијска драма, такође је претила 2015. године да озбиљно уздрма саме темеље еврозоне, као и Европске уније у целини. Ако на све ово побројано, још и додамо еколошко-климатске проблеме, као и глобалну кризу изазвану пандемијом вируса Kовид-19, слика света у коме живимо постаје још драматичнија и компликованија.
Већина наведеног, итекако утиче на живот свих људи на планети, без обзира колико су географски удаљени од сукоба, јер цео свет је постао глобално село. Један ратни сукоб може да изазове многе проблеме и остатку света, поред свих оних које сваки рат већ носи, сам по себи. Дешавају се драматични глобални потреси на економском и енергетском плану, а велики проблеми настају у вези са снабдевањем храном. Планетарни здравствени изазов, као што је корона вирус, још увек не потпуно угашен, није само здравствени проблем, већ је далеко шири – изазвао је друштвене, економске потресе, поремећаје у ланцима снабдевања, довођење у питање слободних граница и протока и сл.
Притисци на нашу земљу не престају, али Србија се не да
Мигрантски талас је такође донео многе проблеме, а чему сведочимо ових дана и у Србији – како на пољу безбедности, (не)поштовања људских права, економије, тако и тиме што је постао јабука раздора између појединих земаља, као и на нивоу Европске уније (ЕУ), коју је жестоко поделило ово питање. Бројне транснационалне претње, попут тероризма, организованог криминала, трговине оружјем, пролиферације оружја за масовно уништење итд. – феномени су који не познају границе.
Некако се чини да се лоше ствари, много лакше и брже (на)калеме са једног на други крај света. Субјективни је осећај многих, да се опасности и претње далеко брже шире нашом планетом, него све оне добре и узајамно корисне ствари. У складу са оном изреком да је довољна и кап отрова да затрује сто литара и најчистије воде. Неспорно је то да је све оно што чини изазов(е) за стабилност целокупне наше планете што узрокује глобалне кризе – аутоматски изазов за сваку националну државу, па и за нашу Србију. Поготово што се јачањем криза и глобалних конфронтација појачавају и притисци на нашу земљу да се у тим сукобима определи, а у противном јој се прети последицама.
Сва ова глобална дешавања итекако утичу на Србију, као и на регион. Наша земља, за сада, кроз све ове светске турбуленције пролази релативно неокрњено и успева да (о)чува мир и стабилност. Уз постојеће глобалне изазове, наш регион има и неке своје специфичности и посебне проблеме. Србија има и унутрашње изазове по своју стабилност и потенцијалне кризе, на које мора да има увек спремне одговоре, једнако као и на глобалне и регионалне изазове. Због свега тога, само незналице или злонамерни могу да се подсмевају успешној српској политици мира и стабилности током свих ових глобалних превирања, сматрајући како то није ништа посебно, јер се стабилност сама по себи подразумева или да је то једноставно сплет неких околности, среће или случајности.
Србија – земља која има кичму!
У озбиљној политици, а поготово у геополитици, нема превише случајности и нема сумње да Србија успешно опстаје у свим овим светским сукобима, најпре захваљујући веома мудрој политици државног руководства. Поготово имајући у виду колики су притисци на нашу земљу по питању Kосова и Метохије, или по питању( не)увођења санкција Руској Федерацији.Председник Александар Вучић је опет, по ко зна који пут, недавно поновио да по овим питањима неће бити
никаквих промена и попуштања. Србија успева да се за своје интересе бори уз очување мира, а уз одржавање односа и са онима који се по овим питањима не слажу са нама, али цене нас као земљу која има кичму.
Некада је веома тешко повући јасну границу између спољне и унутрашње политике. Често се преплићу глобални, регионални и унутрашњи изазови, ризици и претње, као и сви они екстерни и интерни фактори који утичу на њих. Осим што је читав свет постао једно велико ,,глобално село’’, па услед те међузависности све што се дешава на једном крају планете утиче, никад брже, на друге крајеве света, постоји и онај други аспект, потенцијално деструктивних, спољних утицаја. Поред оних који могу бити ненамеравани, али се ипак дешавају, услед међузависности и повезаности, постоје и утицаји и преливања споља који су плански и циљани. То су утицаји које инострани актери, било државни или недржавни, спроводе ради остваривања неких својих циљева, у складу са својим интересима.
Они не морају увек нужно бити непријатељски усмерени према држави која је мета таквих утицаја, али веома често то и јесу. Посебно је опасно када екстерни фактори покуша(ва)ју да тим својим деструктивним деловањима изазову некакву кризу и нестабилност у одређеној држави. То су велики изазови за стабилност сваке земље, па и Србије, што захтева антиципирање унапред потенцијалних криза и спретно управљање њима.
Kада су у питању појмови попут кризе и (не)стабилности, чини се да су то феномени које некако веома добро разумемо у практичном, животном смислу. Интуитивно их осећамо, чак иако их појмовно некад не разумемо до краја. Безбедносни теоретичари, често када објашњавају феномен безбедности, пореде га са ваздухом – као нешто подразумевајуће и чију вредност не
схватамо, до тренутка док то не изгубимо. Нешто слично би се могло применити и на појам (не)стабилности, у смислу да вредност стабилности боље разумемо и вреднујемо у периоду одсуства исте, тј. у периоду нестабилности.
Мир и стабилност у Србији – резултат преданог рада, а не плод случајности
Са друге стране, о феномену кризе нећемо вероватно много размишљати, док криза не закуца на врата. Нећемо помислити колико је можда труда уложено баш да нам та криза не би закуцала на врата. У временима брзих промена и светских криза, свакако би требало више ценити вредности попут мира и стабилности, а не само у тренуцима када нам све то измиче. Такође би требало размишљати колико је тешко управљати кризама, антиципирати их, спремати се за њих, превентивно их сузбијати. Kриза настаје обично онда када друштво западне у неко хаотично и бурно стање. Основни извори тога су најчешће економске и финансијске природе, а настаје и услед разједињености око виталних националних интереса и када је нарушен систем безбедности државе и друштва. Такође криза доста зависи и од субјективног осећаја и психолошке перцепције људи о њој да ли је има или нема.
Тренутна ситуација у Србији показује да ипак имамо стабилност, чак и у овим глобално ненормалним, нестабилним временима. Неће бити да је то баш све случајност. Ма колико критизерима било тешко то да признају, биће да ипак наше руководство, предвођено председником Вучићем, ипак око тога нешто добро ради. Јер чак и срећу треба заслужити, а и она прати само храбре!