Клуб за који навијам Црвена Звезда је једна од највећих спортских институција у овом делу Европе. Звезду волим и као навијач и као члан ове спортске породице. Као навијач сам везан за Звезду од малих ногу, а као спортиста од давне 1994. године.
Најлепше тренутке своје џудо каријере доживео сам у Црвеној Звезди. У кимону са Звездиним грбом освојио сам бројне екипне и појединачне медаље. Највеће медаље као такмичара биле су екипне вицешампионске медаље, а као тренера више државних медаља у скоро свим узрастима. Али највеће медаље освојене су као члана управе клуба протеклих година где је мој џудо клуб дошао до другог места у Лиги шампиона Европе а такмичари до светских и европских титула.
Такође, свој допринос љубави према Звезди дајем и од 2014. године као члан управе мушког рукометног клуба. У једном периоду сам имао част да будем потпредседник џудо клуба и мушког рукометног клуба.
Једна од највећих спортских радости догодила се 1991. године. Фудбалери наше Црвене Звезде постали су прваци Европе, па прваци света. У првом случају сећам се целе утакмице и пенал серије успешно завршене за нас као и свих утакмица у Купу шампиона. У другом случају сећам се мог првог буђења због неке утакмице у саму зору и гледања утакмице са мојим дедом. Све те утакмице гледао сам код куће на Врачару. Један од најслађих бурека са мојим дедом појео сам управо после победе над Колом Колом из Чилеа. Трчао сам од среће до пекаре на Каленић пијаци по вруће буреке и пециво срећан због победе. Сјајне и незаборавне игре Савићевића, Панчева, Белодедића, Михајловића, Југовића, Просинечког и других асова нећу заборавити док сам жив. Наравно и велики допринос голмана Стојановића и Милојевића, као и Радиновића, Маровића, Шабанаџовића, Најдоског, Стошића, Бинића и других који су играли утакмице.
Увек треба памтити и Звездине Звезде – Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића, Владимира Петровића Пижона и Драгана Стојковића Пиксија, као и све успешне генерације које су освајале трофеје.
Не треба заборавити и Звездине успехе и у кошарци, рукомету, одбојци, ватерполу, атлетици, стрељаштву, стоном тенису, боксу, рвању, кик боксу и свим другим спортовима.
Ово је био кратак осврт једног верног Звездиног навијача.
Иначе, Фудбалски клуб Црвена звезда основан је 4. марта 1945. године, на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно, месец дана раније – у фебруару исте године, основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име „Црвена звезда“.
Прва утакмица одиграна је на сам дан оснивања, а ривал је био Први батаљон Друге бригаде КНОЈ-а. Наш тим је славио резултатом 3:0 на игралишту „Студента“. Црвена звезда је тада наступала у следећем саставу: Голубичић (Попадић), Станковић, Филиповић, Печенчић, Ћирић, Јовановић, Величковић, Томашевић, Шапинац (Стокић), Спасојевић и Хорватовић. Стрелац првог, историјског гола за Црвену звезду, био је Коста Томашевић. Током прве године постојања, Црвена звезда је одиграла укупно 36 мечева. Забележила је 30 победа, нерешено је било пет пута, а једини пораз доживљен је у Темишвару против Румуније. За првог председника клуба изабран је Ђорђе Паљић, за потпредседнике Слободан Ћосић и Зоран Жујовић, за секретара Љубиша Секулић, за благајника Душан Богдановић, а економ је био Предраг Ђајић. Први трофеј – трофеј Првенства Србије, освојен је 1946. године. У завршном такмичењу у мају и јуну 1946. године, учествовало је шест тимова. Црвена звезда је освојила прво место победивши Железничар у Нишу, Металац у Београду, Јединство у Смедереву и Раднички у Крагујевцу.
Хвала Звезди на свим радосним тренуцима које је подарила мојој породици и мени као и свим њеним верним навијачима.
Срећан 75. рођендан нашој Црвеној Звезди!
Угљеша Мрдић
