Биљана Србљановић је својевремено изјавила, поводом изласка књиге која се бави историјом Републике Српске, дословно следеће: „Прво је био геноцид, па РС“. (Узгред, не престаје да ме забавља иронија презимена иконе колонијалне српске интелектуалне елите).
Желећи да у једној краткој реченици делегитимише право на постојање Републике Српске, чиме се окупациона српска елита интензивно и превасходно и бави, делигитимизацијом српских националних интереса, она је несвесно поентирала и дала основни разлог потребе најпре стварања, потом постојања и одржавања најмлађе српске државе, која је игром историјских и геополитичких околности из вековног периферног интересовања Србије (матице, која је увек била приморана да се мане прекодринских Срба сваки пут када је морала да буде у релативном миру са Западом који је „цивилизацијску“ границу ударио по Дрини, дакле по средини српских земаља) постала српски геополитички интерес број један.
Држава може бити геноцидна творевина на два начина, на начин на који су то САД, Белгија или Хрватска, или на начин на који су то Израел или Република Српска. Дакле, држава настала на геноциду или због потребе да се он у будућности спречи тј због гаранта опстанка једне нације (јеврејске или српске) у условима јасно изражених истребљивачких намера непосредног окружења (хрватско-муслиманског или у израелском случају нацистичко-европског а данас арапског).
Република Српска простире се на територији која је дословно премрежена масовним српским гробницама из периода међуетничких сукоба за последњих стопедесет година – 1875-78, 1914-18, и 1941-45. Kад год би историјске околности то дозвољавале, католици и муслимани кретали би у активно спровођење геноцида над српским православним становништвом. Штавише, геноцид ниског интензитета над Србима се спроводио и у мирнодопским условима – током друге половине седме и током осме деценије двадесетог века око четврт милиона Срба напустило је Босну и Херцеговину, углавном из крајева у којима су били мањина у односу на муслиманско и хрватско католичко становништво. Од 1961. до 1991. број Срба у БиХ опао је са 42,9% на 31,4%. Сарајево, некад други највећи српски град бивше Југославије, у коме су Срби чинили скоро 30% становника, данас има мање од 1% Срба. Чак и данас, „Бошњака“ у РС је преко 12% а Срба у Федерацији 2,5%. Толико о геноциду и муслиманској идеји мултикултуре и грађанске државе.
Сукоб из 1992-95 у том смислу представља континуитет претходних сукоба који, сасвим је извесно, није ни последњи. Због чега је од највеће важности бити максимално спреман за следећи, или идеално, бити приправан за одговарајући будући геополитички моменат (вероватно у не тако скоријој будућности, али у некој извесној да) када ће се БиХ распасти сама од себе, јер је по свим параметрима неодржива као држава.
Супротно тврдњама колонијалне српске интелектуалне елите да су Срби трагично изгубили последњи рат, чињенице су потпуно другачије – Срби су у њему добили још једну државу и та победа је тим већа кад се има у виду да је тај рат вођен најпре без икаквих савезника, а затим не против Хрвата или босанских муслимана, већ практично целе НАТО алијансе.
Оно што сукоб из деведесетих разликује од претходних је успостављање линије коначног разграничења између босанских ентитета. Етничког чишћења, премештања становништва и међусобног разграничавања било је и раније али увек на локалном нивоу, на нивоу села и појединих области, никад на нивоу читаве БиХ. Прекодрински Срби су добили јасно дефинисану територију, иако са готово немогућим и неодрживим границама што српска колонијална елита не пропушта да редовно нагласи тријумфално злурадо (као да су границе Федерације или сама Федерација ко ентитет, одрживе по било ком параметру). Вековна тежња западних центара моћи, Ватикана, Беча, Берлина а сада и Брисела, да се српски утицај и српски фактор једном за свагда потисне преко Дрине, никада није била овако очигледно поражена. Стварањем РС Дрина је постала кичма неке будуће српске државе.
Треба се научити стрпљењу. Уједињење се неће десити прекосутра. Први и превасходни посао српске државне политике није отцепљење РС (што је у овом и блиском будућем политичком тренутку нереално због тренутне светске геополитичке расподеле снага, уједињење није могуће без јаке подршке споља) већ очување, стабилизација и што јаче повезивање РС са Србијом, што ће на дуже стазе драстично побољшати историјски рекордно лош геополитички положај Србије, након читавог века протраћеног на пројекат Југославија и након катастрофалних последица њеног распада. То повезивање, на које се свакако неће гледати благонаклоно најпре у самој Федерацији БиХ (што је најмања брига, јер она реално нема никакву моћ али је опасна као инструмент у туђим рукама, САД-а или радикалног исламизма) већ ни у светској политичкој арени у коме САД губе своју позицију неупитне светске силе а на Србију се традиционално гледа као на руског играча на Балкану. Али, могућности за повезивање РС са Србијом су практично неограничене, сем оне последње формално-правне фазе која ће кад тад доћи сама по себи. То повезивање мора бити најпре економско, затим институционално (образовањем заједничких политичких тела, макар и саветодавних), кроз аутоматска двострука држављанства, кроз јединствен школски систем (заједничким неговањем и ширењем идеологије српства коју овде видим као српски пандан идеологији ционизма – право на постојање јединствене и недељиве државе српског народа и тежњи да се она у будућности оствари) и јединствен спољнополитички наступ. Укратко, на свим могућим нивоима.
Истовремено, треба активно радити и на што чвршћем економском повезивању Федерације БиХ са Србијом. Тренутно је предност на хрватској страни и треба чинити све (а најпре свим средствима сузбити хрватски економски утицај у самој Србији) да се по том питању однос снага измени у српску корист. Не само да је политички правно БиХ као држава неодржива, она је то и економски. Сва њена економија почива на овом или оном облику упумпавања новца са стране (међународна администрација је практично једина продуктивна привредна грана у том вицу од државе) које ће се временом смањивати до потпуно нестати. И ту је РС опет у предности. Њен степен сиромаштва је на мање више истом нивоу као у остатку БиХ, али у светлу чињенице да је свега 2% до 4% међународне финансијске помоћи отишло на РС, њен економски опстанак је својеврсно чудо. Другим речима, научила је како да опстане сама, без помоћи и милости са стране.
Идеолошка борба је овда кључна, најтежа и најважнија. По чувеној максими кинексог војног стратега Сун Цу – „Свака битка добијена је пре саме борбе“, рад на активном ширењу идеологије српства и српске државне идеје је најважнији. Још смо у првој фази, упркос постојању РС. Уједињена српска држава мора постојати у срцу и глави целокупног српског етноса на начин на који је Јерусалим постојао у души сваког Јеврејина више од два миленијума. Неопходан је активан рад праве српске интелектуалне елите на разобличавању и преокретању за 180 степени владајућег окупаторског наратива о последњем рату у Босни на чијој промоцији деценијама уназад ради колонијална и колаборационистичка српска елита.
Срби нису изазвали рат и не сносе никакву одговорност за његово избијање. За рат су одговорни босански муслимани који су по директивама свог вође, Алије Изетбеговића, аутора „Исламске декларације“, темељног документа за настанак постјугословенске Босне, замислили државу у којој Срби не само да ће бити надјачани и надгласани већ у перспективи и утопљени у унитарну исламску републику Босну (погледати анализе свих значајнијих светских тајних служби коју БиХ означавају као одскочну европску даску и својеврсно гнездо радикалног исламизма). У светлу претходних историјских искустава (геноцид над Србима извршен у Првом и Другом светском рату а у коме су босански муслимани активно и масовно учествовали) Срби су имали пуно право да на то не пристану. Право на одбрану је ЛЕГИТИМНО право!
Босански муслимани, у стварности Срби исламске вероисповести, заморчићи су пројекта креирања хибридних нација из кухиња светских центара моћи. Хибридни пројекат „Бошњак“ (узгред, Босанац би било правилно али није згодно због тога што босански Срби себе тако географски одређују) није, супротно општем уверењу, комунистички пројекат (они су га само преузели и наставили). Отац „бошњачке“ нације је Мађар Бењамин Kалај (Benjamin von Kallay) хабсбуршки дипломата и аустроугарски управник Босне и Херцеговине 1882-1903. године. Пројекат „бошњачка нација“ за циљ је имао да се кроз формирање једне нације с три конфесије у Босни сузбије тада већински и по интересе хабсбуршке монархије неповољни српски интереси и тежње. Мерено у односу на свој прокламовани циљ, пројекат је промашио али је за свега две деценије успео да нанесе трајну штету и српским и муслиманским интересима. Један од циљева пројеката било је везивање муслимана за католички Беч, зашта су, као вечно вредни извршитељи страних налога ангажовани католички Хрвати, светски прваци историјског фалсификовања. Тај „савез“ злог оца и горе матере (Истанбула и Беча) довео је босанске муслимане до статуса „хрватског цвећа“ (геноцидних кољача) и у потпуни историјски ћорсокак. Од свог постанка „бошњачка“ нација се дефинише у односу на то шта није, а не шта јесте. А главни методи тог трагикомичног народотворног процеса су историјски фалксификати по хрватској рецептури. Отуд и све оне фантазије о богомулима, српској инвазији у 16. веку, државотворној традицији (која ако је и постојала је српска), хришћански симболи у државном грбу (љиљани с грба Kотроманића, узгред крунисаног у Милешеви) а нигде се то фалсификовање не види очигледније него у крађи српског језика простим преименовањем и насилним привођењем западнословенској језичкој групи у противприродном блуду са турско-арапским речником. Хрватска метода par excellence.
Kонституисање око негативне а не позитивне вертикале (шта нисмо, а не шта јесмо) не може вечно да траје и босански муслимани су већ у ћорсокаку. Да ли је тај процес могуће преокренути? То је дискутабилно. Али га је свакако могуће окрњити и ометати и наше је да на томе активно радимо. Већ активна и бескомпромисна одбрана српског културног наслеђа, језика, књижевности (не дамо ништа, апсолутно НИШТА … ако се Меша Селимовић сам изјаснио као српски писац, никаква сила то не може да измени) је добар почетак, а ако је пројекат „Бошњак“ заснован на дипломатији и историјским фалсификатима дао тако импресивне резултате, свакако је могуће постићи много и на повратку босанских муслимана у српски национални корпус.
Зато, мудрости и стрпљења. Планирања и акције, а не реакције. Биће много буке, али нас то не треба да узбуђује, једино што нас треба да занима је циљ – уједињена српска држава. Околности ће се мењати, а са њима и методе (екстремно трауматично историјско искуство даје нам за право да се служимо најмакијавелистичким могућим методама и време је да их темељно и савладамо и да од ненадјебивих бораца постанемо ненадјебиве дипломате) али никада циљ!
За 26. рођендан најмлађе српске државе желим јој много мудрости и стрпљења! На добром је путу. Република Српска је, а не Србија данас бастион српства. Добро је и неопходно је прослављати, декомплексирано како прекодрински Срби и чине, јер то надахњује и нас посрнуле у матици Србији а и убија, што је неопходно чинити непрестано, фантазије босанских муслимана о Босни као (јединственој) држави. Она никад неће постојати.
Срећан ти рођендан Републико Српска!
До уједињења!
Александар Ламброс
Извор: patriot.rs
