Kоме су у Србији потребне услуге друштвених наука?
Недавно на обележавању 60 година рада Института друштвених наука у Београду директор Институт др Гораном Башић указује на значај ове угледне институције која је од расадника научника и тумача друштвене стварности прелази у „поданичко просјачку“ позицију .Директор др Башић каже „ Постојао је снажан утицај и идеологије и државе и на рад Института, али се то сводило на прећутни договор између државе и науке да у институтима раде људи који се заиста баве науком, реалним истраживањима, и да за то постоје одређена средства, а за узврат истраживачи нису сувише ‘таласали’ у оквиру социјалног простора. Тако 1982. година, Институт долази седам наставника и сарадника Београдског унверзитета који су, због политичког неслагања са естаблишментом, одстрањени са факултета, међу којим и Драгољуб Мићуновић, Небојша Попов, Михајло Ђурић, Михајло Марковић, Загорка Голубовић, Љубомир Тадић. Ова „дисидентска“ група истраживача ће почетком деведсетих година бити нуклеус за стварање српске опозиције, а касније након 2000 године неки ће бити део власти у Србији. . Та група професора је заједно и отишла, и 1991. се издвојила формиравши Институт за филозофију и друштвену теорију у којој су радили и др Војислав Kоштуница који ће бити лидер ДСС и Председник СРЈ и председник владе Србије.Међу њима је био и др Зоран Ђинђић који ће постати као лиддер ДС Председник владе који ће бити убијен у политчком атентату.Угледни члан тог „клуба“ политичких филосфа је био и некадашњи лидер ДС др Драгољуб Мичуновић или бивши потпредседник СПС-а академик Михајло Марковић или академик Љубомир Тадић који је отворио пут за власт свом сину Борису Тадићу као министру у влади ДОС-а или као Председнику Србије у два мандата.Судбина Инститиут је „запечачена“ 1998, када је донет закон о унверзитету (који је укинуо његову аутономију,) био је део универзитета и могао да организује докторске студије, што више не може. Већина угледних сарадника овог Института након 2000.-те када су и сами постали власт нису ништа битније допринели за јачање улоге Института друштвених наука или Института за Филозофију и друштвену теорију.
„Транзициона“ неолиберална Србија?
Србија је од краја деведсетих година ушла у процес транзиције односно преласка из постисоцијалистичког у либерално- капиталистичко друштво без јачања научне и друштвене свести и знања, битних за модерно управљање друштвом и државом. Све је препуштено политичким партијама и олигархијама, а тумачи друштва нису били Институти и научници већ нове професије „политичких аналитичара“ који су и данас испод озбиллних научних процена и прогноза и праћења домета друштвених наука у Европи и на Балкану.
Шта (не)могу и чему служе друштвене науке?
Директор Института друштвених наука поставио је и дао једноставан одговор на два кључна питања позиције душтвених наука у Србији.Тако др Башић каже “Постоје две сврхе друштвених наука. Прва је да доведу у питање све ово, цео овај систем, и то се просто не може зауставити. Ми у науци нисмо баш сјајни, доста и заостајмо за светом, али наша државна управа пет пута више заостаје за нама. Други главни проблем, по мени, је ароганција либералне државе, која не жели да чује ништа изван своје бирократизоване администрације и која све мање користи аналитичку подршку науке, поготово социјалне мисли.“ Србија као друштво и држава, али као политичка заједница бежи од потребе да се развија и слуша научну и друштвену мисао и искуства транзиционих држава и глобалног друштва у Европи.Дошло је до “унутрашње изолације” Србије у односу на саму, себе и друштвене промене након 1989 или 2000 године.Србија је у 21 век ушла са разломљеном или непросвећеном друштвеном елитом, са политичким олигархијама које функционишу као “секте” на либерално капиталистичким моделима, и са аутистичном и ксенфобичном друштвеном науком која је под палицом власти политичких олигархија и бирокатије.Без научне анализе друштва и свих феномена нема напретка српског друштва, нити правих оцена и процена “Kуда иде Србије”?. Политичке партије преко својих “мрежа” медија,аналитчара и програма под притиском или јаким утицајем споља, пре свега из ЕУ дефинишу “будућност”, али “прошлост” Србије са великим импровизацијама у “садашњости” Губитак “корака” са европском друштвеном науком која се мери не годинама већ деценијама ствара “некритичко” и неслободно друштво са високим степеном отуђености али и аутоританости у вршењу власти и функционисању институција .
Србија без одговора на своју будућност и прошлост?
Нису дати јаснији одговори на Србију од 1990 до 2000 године, нити пут Србије од 2000 до данас. Друштвене науке постале су “слушкиња” политичког естаблишмента без перспективе,поштовања и вредновања. Полтичке науке, историја, социлогија,филозофија, психологија,економија и међународни односи који се третирају кроз факултете и институте видно су деградирани, у политичкој сфери, али су и урушени и у САНУ. Србија рецимо нема озбиљну базу или библиографију књига,радова,новинских текстова о периоду 1986-2000 година, нити за садашњи периоди која би била доступна за озбиљна научна и друштвена истраживања. Извори су често страна литература која има и негативне конотације и садржаје према Србији и српском народу на Балкану. Србија нема озбиљне и за Европу релевантне часописе друштвених наука и то говори о “сумраку” друштвене мисли у Србији. Данас је “средњи век “ друштведних наука у Србији где влада сруштвено “слепило” елита и политичких олигархија у Србији који “путују” у Европу на “слепо” као у сатири Радоја Домановића “Вођа”.
Томислав Kресовић
Извор: vidovdan.org
