Оливера Лазаревић била је најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. Рођена је између 1373. и 1376. године. По мајци, кнегињи Милици, Оливера је пореклом од самих Немањића. Кнегиња Милица је чукунунука краља Дукље, Вукана Немањића. Вукан је био најстарији син великог жупана Стефана Немање и старији брат краља Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Миличин отац, кнез или Велики војвода Вратко био је крајем прве половине XIV века војсковођа цара Душана.
Крајем 1389. године, одржан је Државни сабор на коме је, уз сагласност кнегиње Милице, властеле, државних чиновника, патријарха и архијереја српске цркве донесена одлука о склапању мира са Турцима и о ступању у вазалске односе према њима. То је подразумевало, пре свега велики новчани данак Турцима, помоћ у људству за потребе турске војске, али и давање најмлађе Миличине ћерке Оливере у харем султана Бајазита I у коме је провела дванаест година (1390 – 1402).
Након битке код Ангоре (Анкаре) 1402. године, где је татарски емир Тамерлан нанео тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера. Ослобођена је из заточеништва током 1403. године захваљујући посланству које је њен брат, Стефан Лазаревић, тада већ деспот, послао Тамерлану.
Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата у тадашњој престоници, Београду.
Све до његове смрти, била му је „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ.“ Често је путовала код сестре Јелене Балшић- Косаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је „Домина Деспина“ (како су је Дубровчани звали) била „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора“.
Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Последњи пут се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.
Извор: Историја Срба
