Доктор Јована Стојковић последњих годину дана својим активизмом и патриотизмом, кроз разна удружења оставила је посебан утисак у националној јавности. То је био више него довољан повод за интервју Геополитици.
Уважена докторка Стојковић, Ваши, као и ставови Ваших колега, који се залажу за слободу избора вакцинисања, изазвали су прави бес код припадника официјелног здравственог, медијског и невладиног естаблишмента. Да ли Срби и сви наши грађани, имајући у виду искуство, али и истраживања независних научних ауторитета, имају разлог да буду подозриви према вакцинама које Србији испоручују велике фармацеутске компаније попут Новартиса и других?
- Бес је непримерена и изненађујућа реакција на сасвим легитиман став о омогућавању права на избор приликом вакцинације, али и сваке друге интервенције. То нам говори да ту нема речи о науци која би требало да буде вредносно неутрална и чињенично хладна. Уколико неко није у праву, аргументовано му се то стави до знања, без икаквих негативних емоција. Сведоци смо да се у Србији врше организовани напади ад хоминем на људе, нарочито лекаре који се противе вакцинацији без добровољно датог пристанка. Медији су у овогодишљем риалитију „епидемија“ нацртали мету на челу поборницима слободе избора, институције се односе дискриминаторски према невакцинисаној здравој деци, подносе се кривичне пријаве, прети се отказима и одузимањем лиценце. Оваква хистерија је приметна и у другим државама, нарочито у окружењу, али нигде, чини ми се, са толико примитивизма и бахатости. Министар Шарчевић је отворено претио да ће се заложити да се „антивакцинашима“ одузимају деца, а на друштвеним мрежама несметано се роје салве увреда, омаловажавања , па и отворених претњи према људима који би да се питају у вези своје деце., а на које тужилаштво не реагује. Овде су неме и такозване невладине организације које се баве људским правима. Према нечему што је очигледно и флагрантно кршење члана 25 Устава Републике Србије људи се боје да имају став. Координисаност и симфонија ове хајке сама говори да се ради о одбрани интереса фармацеутског лобија чији је најсигурнији посао-обавезна вакцинација. У њихово име и зањихов интерес, суспендују се родитељска права, крше се основна начела медицинске етике и најгрубље се нарушава осетљиви однос између пацијента и лекара, који је и правни и етички и људски. Све и да не знате ништа о вакцинацији, овакво поступање буди сумњу и ја га сматрам најдговорнијим за пад поверења у целокупну струку.
Вашом заслугом сазнали смо да код нас није могуће сазнати састав неких вакцина за децу. Како је то могуће, кад се у апотеци не може купити обични витамински суплемент а да на амбалажи не пише његов састав?
- Још осамдесетих година прошлог века, у Америци је донешен закон по коме се произвођачи вакцина ослобађају било какве одговорности у случају повреде након вакцинације. Нажалост, и у нашој земљи је слична ситуација, обзиром да је Институт за јавно здравље Батут у званичном одговору родитељима , објавио да не зна ко пред законом гарантује за ефикасност и безбедност вакцина, као и да не зна име лица или институције која одговара за повреде настале након вакцинације. Са друге стране, на моје питање Агенцији за лекове и медицинска средства да ми се да на увид документација и студије на основу којих су одобрене вакцине из програма обавезне вакцинације, добила сам одговор да је то „службена тајна“ и да Агенција нема права да изнесе те податке, јер на тај начин угрожава „конкурентност“ произвоћача. Када томе додамо чињеницу да семинаре педијатара и конкретно предавање на тему новог Правилника о имунизацији финансира фармацеутска кућа која производи вакцине , јасно нам је да се овде ради о конфликту интереса. Такође, проблем је што се у процесу производње вакцина користе одређене супстанце које се не наводе у паковању, а за које нема економичног технолошког начина којим би се потпуно одстраниле из вакцине. То се нарочито односи на заостали људски ДНК, тачније на ДНК абортираног људског фетуса, на чијим се ћелијским линијама гаје неки вируси, што отвара, поред безбдносних и бројне етичке дилеме.
Ви сте с правом критиковали српске мушкарце поводом пасивности поводом одржавања геј парада: „Потомци јунака који су побеђивали највеће светске силеџије понизно шене пред мушкарцима са брусхалтерима и женом у мушком оделу“…Колико неки законски пројекти имају за мету традиционалног мушкарца, коме се, као мужу, у брачни живот, захваљујући Закону о насиљу, може умешати полиција? Као што сте једном рекли, отприлике „замислите, муж и жена су се посвађали“, и мушкарцу као оцу Центар за социјални рад може одузети дете…
- Прва мета глобализације био је мушкарац. Након урушавања ауторитета Цркве и војске, прешло се на последњег браниоца породице -оца. Жене су то радо прихватиле шареном лажом о некаквим правима, која су им донела дупло више обавеза, а уклонила заштиту традиционалне породице. Сада су, и више је него јасно, на реду наша деца. Држава је ставила ногу у врата наших домова и повредила право на приватност. Законом о заштити од насиља у породици које је , наравно, неприхватљиво, спроводи се једна злокобнија агенда рушења породичне хијерархије која је неопходна за моралну оријентацију деце. Ја у својој пракси срећем случајеве остарелих и болесних родитеља које је ћерка у цвету младости и напону снаге оптужила за „насиље“, те је болесни отац завршио у притвору, а мајка у хотелу. Један отац је осуђен на затворску казну, јер је ошамарио свог сина, момка од 16 година.Све чешће се јављају родитељи чија су деца одведена у хранитељске породице под сумњивим околностима, без судске одлуке.Наш закон дозвољава да се подаци о тим случајевима чувају као „службена тајна“. Недавно су ме контактирали родитељи чија је шестогодишња ћерка одузета на тај начин, док су они позивани у полицију на саслушање због „негативног изражавања“ о социјалној радници која је водила случај, а која је, према подацима појединих истраживачких новинара, сарадник злогласног Барневернет система! Видимо да су нови закони антипородични, иако се власт декларативно залаже за подизање наталитета.
Да ли се можемо сложити да су сви ови процеси разарања моралних основа српског друштва идејно и акционо координисани од структура које су усмераване из страних центара моћи и које чине, иако на први поглед разнолик, у ствари један блок, у коме је естаблишмент, највећи део политичких партија, медији, невладине организације? Овако сложенхибридан напад захтева системски одговор. Како Ви видите српски одговор на ове изазове?
- У потпуности се слажем. Ова стоглава аждаја креће из једног центра чије је име Нови светски поредак. Свака агенда која се спроводи има своју агентуру у виду НВО сектора који је финансиран из фондова глобалиста. Онолико колико је наша власт „наша“, толико и може да се супротстави њиховим све перверзнијим захтевима.Лепо сте приметили да се сви актери риалитија који нам се сервира морају слагати око тих ствари, док са друге стране глуме љуте противнике, жуте и плаве, крезубе и свезубе. Све, али апсолутно све институције су окупиране и на политички коректном фону, те је народ, можда по први пут у нашој мученичкој, а на моменте славној историји, остао сам. Преостало нам је да голоруки бранимо наше животе и наше породице или да се саберемо и изаберемо нову националну елиту у правом смислу те речи, елиту која ће да служи народу и отаџбини, елиту која ће бити спремна на жртву.
У отпору овим глобалним пошастима, Срби поред моћних непријатеља имају за противника и сами себе. То јест, српску самодеструкцију. Како се борити, помоћи Отачеству, а избећи ту атмосферу, неслогу, оговарања, подметања, неповерење, стварање зле крви међу нама самима?
- То је проклетство наше етнопсихологије, да вучемо надоле сваког ко се издигне и да сумњамо до параноичности у његове намере. Није да немамо разлога за то, варали су нас толико пута, али константна сумња у свакога уз дефетизам да је све готово, сигурно води у пропаст. Ово је делом и пројекција сваког од нас понаособ, обзиром да је ретко ко спреман да учини нешто из идеала и љубави, а по цену сопственог комфора. Срећом, увек има оних светлих примера који и јесу исписали нашу историју, који су заслужни што имамо слободу коју ћутке данас предајемо. Сматрам да се тако нешто не може учинити без Бога, вере у његову Промисао и плату која нам следује. Повратак Богу је решење за све наше проблеме, баш како је и проречено у Небеској литургији.
Како коментаришете то што актуелна власт упорно инсистира на „коначном решењу“, то јест подели, боље рећи предаји Косова?
- Не верујем да некоме није јасно шта се спрема са Косовом. Маске су пале, сада се већ и отворено говори о „лошим вестима“, наступа стадијум рационализације и нормализације. Ко је везан за земаљско царство, њему је свеједно, мада не треба да буде. Само руде на Косову и Метохији , измерене мамоновим апоенима, вреде 1000 милијарди долара! Онима који војују за небеско царство , срце је тужно, очи сузне, а брига им прекрива чело , јер знају да ће ова издаја донети тешка страдања. Не може се пљувати на крв предака, а очекивати добро потомцима. Неко је за ту земљу дао главу, неко је изгубио дете, некоме су вађени органи на живо, неко је силован пред мајком и баком. Нема бољег сутра, ако то заборавимо, нема нам живота, ако то предамо! Као што смо оставили и заборавили своју браћу на Косову и Метохији који живе у гету у сред Европе, заборавиће комшија и нас! То је небеска правда, то се не може заобићи. Зато нема приче ни о вакцинама, ни о економији, ни о образовању, без приче о Косову и Метохији! Време је да се одвоји жито од кукоља, да се пребројимо, да се погледамо у очи и видимо шта нам је чинити. Нека то буде баш на Видовдан!
Ви сте стручношћу, а пре свега родољубљем и активизмом, импресионирали један део националне јавности. Одакле црпите енергију и инспирацију? Да ли и из свог завичаја, из Неготина, од славног Хајдук Вељка? „Главу дајем Крајину не дајем“?
- Вероватно да има и генетског уплива, с обзиром да ми је чукундеда био одликовани јунак , али и менталитетског утицаја, јер сам одрасла у јуначком крају, Неготинској крајини, на причама о јунаштву Хајдук Вељка и Чучук Стане. У својој породици сам научила да се на неправду не ћути, а да се са злом не мири, тај део је одредило васпитање. Нажалост или на срећу,инат ми је друго име. Када томе додате веру у Бога и наду у његову Промисао, и оно мало страха који „каља образ често“ нестане. Свакако ћемо сви умрети, па нека бар живимо као људи.
Главу дајем , децу не дајем!
