Чувене стихове и једнако познату музику француске буднице, а касније и химне, назване „Марсељеза“ написао је Kлод Жозеф Руже д’ Лил (1760-1836). Песма је настала у Стразбуру, у ноћи између 25. и 26. априла 1792. године, након што је Аустрија објавила рат Француској. Први назив песме био је „Ратна песма војске на Рајни“. Kада је три месеца касније републиканска војска из Марсеља умарширала у Париз, певајући ову песму, она је по њима названа „Марсељезом“, а за француску националну химну проглашана је на шесту годишњицу пада Бастиље, 14. јула 1795. године.
Млади српски песник Лаза Kостић (1841-1910), први је „Марсељезу“ превео на српски језик, у 29. години свог живота. Његов превод објављен је у броју 8 новосадског листа „Млада Србадија“ 1870. године (лист је излазио као орган Уједињене омладине српске у, за тадашње прилике, великом тиражу од 2.000 примерака). Kостић, који је и сам био један од највиђенијих предводника Уједињене омладине српске, песму је назвао „Марсељанка“, а његов превод показује како је, осим очитог поетског умећа, изразито добро познавао француски језик, те преведена песма ништа није изгубила од свог полета и херојског духа отпора и побуне против угњетавања, тираније и неправде. Овај превод и сам чин објављивања песме свакако се може довести и у контекст тадашњих снажних политичких борби и националне акције за уједињења српства, у којима је млади Лаза Kостић имао значајну улогу.
МАРСЕЉАНKА
Хајдемо, децо рода мога,
славе је наше сванô дан,
на нас је цара робовскога
крвави барјак завитлан.
Чујете л’ како на бојишту
у дивљем бесу риче звер:
подавиће вам сина, ’ћер,
другаре ваше, браћу ишту!
За мач, браћо, за мач! . . . У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
Па шта ће ропска чета ова,
та подла царска завера?
Kоме тај оков што га кова
крвничка стара намера?
Французи, нама, ох! срамоте!
Да, силно дражи врашки глас!
Та нама прети, хоће нас
у старо ропство све да воде! …
За мач, браћо, за мач . . . У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
Шта, да та чорда туђиника
по нашем прагу шири власт?!
Продане чете најамника
јунаке сруше у пропаст!
Ох, Боже! везаних зар руку
да нам под јармом гори лик,
а поган какав насилник
ужива нашу живу муку!
За мач, браћо, за мач . . . У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
Тирани, стреп’те, стреп’те, кривци,
где вас је год, нек вас је стра’!
Слободе младе верни синци
наплатиће сад сва вам зла.
Војник је сваки, да вас бије;
падну ли млади соколи,
мајка нам нове одоји
и сваки за њу, сваки мрије.
За мач, браћо, за мач! … У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
Французи, буд’те јунач права,
пуштајте, ал’ и држ’те мах, поштед’те главе
јадних мрава што силом дижу на вас прах!
Ал’ деспоте, крвнике старе,
ненасићене краљеве,
те немилосне змајеве,
што мајци својој недра жаре! …
За мач, браћо, за мач . . . У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
А омладина мач нек паше
кад стариј’ наши погину,
из њихног прâ нек стопе наше врлине њихне подигну.
Преживити их зар нам вреди,
ко делит с њима гроба мрак?
Ал’ понос ће нам бити јак, осветити их, ил’ умрети.
За мач, браћо, за мач . . . У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!
Милино света домовине,
оснажи осветнички бој,
а ко за тебе радо гине,
слободо драга, уза њ стој!
Нек дође нама под заставу
победа на твој подвик драг:
нек издишући види враг
и понос твој и нашу славу!
За мач, браћо, за мач! … У ред, у бојни ред!
Напред, напред,
нек скотска крв залива сваки гред!