Семинарски рад 14-годишње девојчице српског порекла Катарине Ристић из Чикага на тему „Босански геноцид“ узбуркао је духове у њеној основној школи, али и отворио пут борбе за правду која је резултирала да се из школских књига избаци пропаганда која Србе приказује у лошем светлу, а Србију оптужује да је починила геноцид и убила 200.000 људи у Босни.
Све је почело у фебруару 2017. године, када је Катарина Ристић, тада ученица осмог разреда Емерсон школе у чикашком предграђу Парк Риџ, заједно са још четири школске другарице добила задатак да уради пројекат на тему „Босански геноцид“, објавио је портал „Serbian Times“, напомињући да је Парк Риџ место где је одрасла Хилари Клинтон, супруга бившег председника Била Клинтона који је пресудно утицао на покретање НАТО бомбардовања СРЈ.
Катарина се, природно, за информације о грађанском рату у Босни и Херцеговини обратила оцу Ранку Ристићу, рођеном у малој босанској вароши, Завидовићима, који је пре 24 године као избеглица дошао у Чикаго, где је формирао породицу.
Ранко Ристић је рекао да он није имао намеру да се меша у њен рад, већ је очински обећао да ће помоћи „ако негде запне“, али је, каже, желео да његово дете „само дође до истине“.
Међутим, када је Катарина из школске библиотеке донела доступну литературу за њен пројекат, схватио је да то неће ићи тако лако….
„Прво што ми је пало у очи јесте да је у тим књигама стајало да је Србија извршила агресију на Босну и при томе убила 200.000 муслимана, тј. Бошњака. Такође је наведено да је председник Слободан Милошевић одговоран за геноцид у Босни. Покушао сам да јој објасним да је рат у Босни био грађански рат а не агресија и да бројке погинулих нису тачне. Посаветовао сам је да покуша сама да истражи не информације на интернету, али да користи само несрпске изворе информација, како би била непристрасна, с обзиром да је пројекат радила са још четири другарице, различитих националности. Али авај…“, испричао је за портал Ристић.
С једне стране ауторитет школе, а са друге ауторитет оца
Девојчица је, како се наводи, била збуњена пред чињеницом да подаци из школске литературе можда нису добри. С једне стране нашао се ауторитет школе, са друге ауторитет рођеног оца…
Ристић је рекао да му је ћерка била оптерећена тиме да мора да уради домаћи задатак онако како јој је то сервирано у школи и да се уплашила да ће јој учитељица дати лошу оцену ако не буде радила по програму.
„Видео сам куда то води и нисам више хтео да је узнемиравам. Рекао сам јој да уради онако како мисли да је најбоље“, присећа се Ранко.
На његово изненађење, у Катарини је прорадио инат, па је наредних неколико дана прионула на посао, са намером да пронађе релевантне информације за свој рад, али о томе оцу није рекла ни речи.
Катарина је, према речима оца, извршила „праву правцату истрагу“, пронашла гомилу података из више независних извора, међународних огранизација, али и спискове погинулих из бошњачких и хрватских извора.
„На неколико места је пронашла цитате релевантних стручњака у којима се каже да је рат у Босни био грађански рат у којем су се, између осталих, борили и Хрвати против Муслимана, као и Муслимани, Бошњаци, сами између себе, какав је случај био рецимо у Цазинској крајини. Користила је и документацију Хашког трибунала, као и видео записе из западних медија који нису завршавали на ударним вестима или на насловницама познатих новина“, навео је Ристић.
Истерати истину до краја
Катарина је, међутим, била вредна, и одлучна да истера истину до краја. Резултат њеног рада је био буклет о „Босанском геноциду“ који је на једној страни имао нетачне медијске информације које су њене другарице навеле, где на једном месту чак стоје слике Светог Саве, Тесле, Дивца и Ђоковића као српских ратних вођа који су „починили геноциде“ у Босни. На другој страни била је информација да је прва жртва рата у Босни био српски сват у Сарајеву и да је рат у Босни заправо почео нападима Бошњака на Србе.
Ристић је схватио да је после тога дошао ред и на њега да уради „свој домаћи задатак“.
Ускоро су родитељи позвани на родитељски састанак и Ристић је затражио разговор са наставницом историје, која му је признала како је врло интересантно то што је Катарина урадила и да је њен део пројекта другачији.
„Ја сам то искористио па сам негодовао што се у школи користи пропаганда као извор информација, да су до те мере збунили студенте те су српски свеци, научници и спортисти описани као ратни злочинци. Она је слегла раменима и рекла: ‘Шта ћете, Американци не познају историју… Али, зашто се не жалите ако сте незадовољни школским програмом’?”
После неколико дана Ристић је то и учинио и уложио је званичну жалбу као родитељ чије је дете, како је указао, „изложено лажној пропаганди“.
Он је, такође, тражио и да се провере извори информација које се користе у школском програму. Убрзо је стигао и одговор од директора школе да је оформљена група која ће извршити истрагу, као и да ће школа тражити савет професора историје Универзитета у Чикагу, који се сматра екпертом за подручје Југославије, Др. Томаса Мокаитиса.
То име је заинтересовало Ристића, па је сазнао да је Др. Мокаитис био финансиран од организације “US Institute Of Peace” у чијој управи је била Медлин Олбрајт, као и да је Мокаитис у неколико наврата писао чланке који су били изразито антисрпски настројени и у којима пореди Милошевића са Хитлером.
На крају, како је испричао, професор Мокаитис, суочен са чињеницама, морао је да призна да су информације у уџбеницима нетачне и треба да се избаце из школског програма.
Ристић је навео да су уџбеницима направљене следеће измене:
— Број погинулих Бошњака за време рата у Босни није 200.000 већ су све три стране укупно имале 80.000 до 100.000 жртава
— Реч „геноцид“ се избацује и замењује речју „atrocity“
— Потврђује се да преседник Слободан Милошевић није био осуђен за ратне злочине нити геноцид
Уведена је и провера интернет информација које се користе у школству овог дистрикта, а у програм су уведена документа и извори које је Катарина, иначе данас средњошколка, користила у својој истрази.
Ранко Ристић истиче да ова његова и Катаринина победа може да има велики значај јер ствара преседан за све будуће жалбе у свим дистриктима у Америци. Он поручује да се неће на овоме зауставити, већ ће тражити уклањање професора Мокаитиса са места саветника школског дистрикта.
