“Посејаћемо тамо неповерење и страх, помоћу манипулације подметнути им лажне вредности и примораћемо их да се сами униште.”
Давне 1961. године тадашњи шеф америчке ЦИА-е, Ален Далас, овако је описао начин на који његова земља мора да покори “непослушне нације” на путу реализације свог пројекта “јединственог светског поретка”. Непуних 40 година касније на улицама једне европске престонице отпочела је насилна и брутална смена легитимно изабраног државног руководства, а њени предводници следили су управо матрицу и методологију деловања коју су зацртали Далас и његови идеолошки следбеници – у Београду је дошло до државног удара, а српски народ се суочио са првом “обојеном револуцијом” на европском тлу.
Свако ко је бар мало упознат са историјатом политичких процеса на Балкану може закључити зашто су се баш српски народ и држава нашли на мети идеолога обојених револуција. У очима (западних) креатора постхладноратовског поретка посматран као “реметилачки фактор” српски народ морао се држати национално дезоријентисан, расцепкан и разједињен, у подређеном и зависном положају како би се осујетио сваки покушај његовог самосталног државног и националног пута. Можда се многи неће сложити али чињеница је да је, а нарочито гледајући са временске дистанце од пуних 18 година, тадашње руководство на челу са председником Милошевићем било упориште тог самосталног српског пута; то је упалило аларм у западним престоницама да је неопходно што пре неутралисати највећу препреку потпуној натоизацији и атлантизацији Балкана.
Како НАТО агресија није била довољна да остваре све своје подле циљеве западне земље на челу са Америком одлучиле су да изазову дестабилизацију прилика на унутрашњем плану; искористиле су ратом погођену економску ситуацију у земљи и незадовољство становништва каналисале у општи народни гнев и неповерење према сопственим државним институцијама – уз помоћ разних прозападних НВО, компромитованих и проданих домаћих политичара, медијском пропагандом лажи и субверзивним активностима цивилног сектора успели су да изманипулишу и заведу народ и да његов гнев према стварном спољашњем непријатељу успешно преокрену у гнев према сопственој држави. Резултат је познат – СРЈ је послужила као полигон за сличне државне преврате и у осталим источноевропским земљама, а спаљене државне институције, анархија и сукоби на улицама означавали су припрему терена за свеопшту политичку, економску и безбедносну окупацију Србије у годинама које су уследиле.
У готово идентичној ситуацији у којој се 2000. године налазила Србија данас се налази Република Српска. Оно што је пре 18 година био Београд данас је Бањалука – предводник аутентичне српске државотворне и националне политике, стратешки савезник Кине и Русије на Балкану, највећа препрека антидејтонским процесима централизације, унитаризације и исламизације БиХ. Зато се данас у Српској у режији истог оног Запада који је рушио СРЈ већ месецима врши систематска манипулација јавног мнења и то преко политичке злоупотребе погибије једног младог момка како би се незадовољство народа пренело на улице са циљем насилног рушења уставног поретка и државних институција Српске – према истом моделу и методологији који су коришћени и у случају рушења Слободана Милошевића.
У свету не постоји држава која се не би суочавала са одређеним друштвено-политичким аномалијама; чак и у најразвијенијим деловима света постоје корупција, непотизам и неефикасност у раду државних институција. Али зато постоје легална и легитимна демократска средства која омогућавају да се унутар државног поретка и институција бори против таквих појава. Држава је озбиљна онолико колико је њен народ политички зрео, а народ је зрео тада када спозна да се ситуација у држави мења набоље борбом кроз институције и уз поштовање закона и правила, а не њиховим рушењем. Стварање Републике Српске платили смо високом ценом – животима преко 30 хиљада њених синова. Не дозволимо да нас туђа рука поново завади и да 27. годишњицу свог стварања Српска дочека у рушевинама.
Пред народом Српске је судбоносна одлука. Најсигурнији пут да грађани избегну нове кризе и сукобе, а Српска свој сигурни нестанак је излазак на недељне изборе и глас за суверенистичку политику, за политику самосталне Републике Српске, ослобођене окова западног БиХ протектората!
Не заборавимо ко су нам стварни непријатељи и не будимо поново топовско месо и потрошно средство у њиховим крвавим обојеним револуцијама.
До победе!
До уједињења!
Данијел Игрец
