Манастир Милешева, једна од највећих светиња која је у културној, духовној и националној историји нашег народа имала непроцењиву улогу, у Срба је позната као дом чувене фреске Бели анђео, али и гробно место Светог Саве.
У српској хијерархији манастира Милешева је, због изузетног духовног, али и уметничког значаја заузимала друго место, одмах после Студенице.
У средњевековним изворима спомиње се и као „велики манастир“, те манастир Светог Саве.
Краљ Стефан Владислав подигао је између 1234. и 1235. ову светињу као манастир-маузолеј, а година која је Милешеву уписала у најважније странице српске историје јесте 1237, када је српски владар баш ту из Трнова пренео тело свог стрица Светог Саве. Мошти архиепископа Саве остале су да „почивају“ у манастирском миру све до 1595. године, када су их Турци по наредби Синан-паше спалили у Београду.
Но, неки трагови се никада не могу избрисати – па се тако у овом манастиру и дан данас налази фреска за коју се сматра да најреалније приказује овог светитеља.
Две речи које неизоставно везујемо уз манастир Милешева јесу Бели анђео – фреска која је Србију винула у дословце космичке висине. Ово ремек дело средњевековне уметности припада реду најлепших и најважнијих европских сликарских достигнућа, а на сводовима милешевског манастира осванула је у 13. веку. Фреска својом лепотом и савршеном композицијом већ деценијама импресионира заљубљенике у сликарство и иконографију, и то не без разлога.
Бели анђео не само што доноси потпуни склад, одише бескрајном вером и надом и преноси ону најважнију поруку – поруку љубави и мира, већ и је насликан тако да посетиоца гледа директно у очи без обзира из ког угла га посматрате.
Бели анђео је део композиције „Мироноснице на Христовом гробу“, а на фресци је представљен архангел Гаврило раширених крила, обучен у бео хитон како седи на великом камену и усплахиреним женама прстом указује на Христовог гроб, заправо у том тренутку већ место његовог васкрснућа. Бели анђео је гласник свевечне истине о Христовом васкрсењу, и самим тим у српском народу се ова фреска укоренила као синоним за наду, спасење и чуда. Интересантно је да је ова фреска била скривена од очију јавности све до 20.века. Наиме, у 16. веку је преко ње насликана друга фреска, а Бели анђео се указао готово 400 година касније, приликом рестаурирања манастира.
Да је Бели анђео заиста српско благо којом се несмањеном пажњом диви васцели свет сведочи и податак да је изабран као најважније дело европске уметности, али и симбол свеколиког мира. Ова фреска као отелотворење најважнијег хришћанског тројства, љубави, вере и наде, уписала се и у модерну историју 1963. године. Наиме, први сателитски пренос видео сигнала између Старог континента и Америке садржао је међу кадровима и милешевску фреску, као посебан поздрав нас Европљана онима на другом крају света.
А, када је из Европе послат и први сателитски сигнал у васиону је послат „пакет људских достигнућа“ – биле су то слике човековог освајања Месеца, Кинеског зида и Белог анђела… Веровало се да ће, ако у свемиру уопште постоје разумна бића, лик Белог анђела протумачити као поруку љубави и разумевања.
