Промене које се дешавају у свету нису неко мање померање клатна, већ тектонске промене, а све до једне иду на руку Србији и зато не треба журити са постизањем правно обавезујућег споразума са Приштином, сматра правник и публициста Бранко Павловић.
Анализирајући актуелну ситуацију у свету у својој новој књизи „Искорак у слободу. Изоштравање слике геополитичких процеса“, Павловић каже да бројке о стању водећих светских економија довољно говоре саме за себе.
Тако је 1999. БДП Америке био трипут већи од збира БДП-а Русије, Кине и Индије, док ће догодине збир те три земље по реалној куповној моћи бити дупло већи од америчког. Сагледавајући утицај тих процеса на Србију, посебно кад је реч о питању Космета, наш саговорник истиче, гостујући у емисији „Спутњик интервју“, да чекање да надолазеће промене на међународном плану дају резултате, не значи да наша земља нема доста посла док се не сложе коцкице које ће нам омогућити да сами са Албанцима испреговарамо суживот.
„Србија не може да седи скрштених руку. Ми морамо да захтевамо повратак наших принудно расељених људи и повратак наших оружаних снага на границе, како је предвиђено Резолуцијом 1244, без чега нема наставка преговора. Не таксе, не војска Косова, него можемо да преговарамо кад испуните ова два услова“, наводи Павловић.
Он као посебан цинизам види настојање западних земаља да правно обавезујући споразум Београда и Приштине буде постигнут до јуна, јер се управо тада навршава 20 година од потписивања Кумановског споразума, којим је окончана НАТО агресија на СР Југославију.
„Они (Запад) су страшно везани за датуме и уколико је њима Косово и даље отворена тема 20 година након бомбардовања, то је њихов пораз. Они су нервозни што долази јун 2019. и зато би хтели да заврше споразум до јуна. Као што су нас малтретирали на 20 година од Сребренице, да то мора у УН да буде окарактерисано као геноцид. А пошто им је пружен отпор, где је сад та тема? Нема је нигде. Исто ће бити са правно обавезујућим споразумом“, уверен је Павловић.
Као правник анализирао је и неке од, како каже, неистина које се упорно намећу у вези са Косовом и Метохијом, а у књизи је навео 18 најчешћих. Једна од њих је и тврдња да се у Резолуцији 1244 нигде не помиње Србија, већ само СР Југославија. Павловић тим поводом подсећа на документе попут Уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе, која садржи и одредбу где се каже да ако Црна Гора изађе из државне заједнице, уговара се да је Србија сукцесор свих права, а изричито се каже посебно оних који произилазе из Резолуције 1244.
Истовремено, додаје он, Србија по два међународна акта остварује право на територију КиМ — поред поменуте Резолуције, ту је и чињеница да је Србија крајем 2000. године поново примљена у УН такође у границама које укључују Космет.
„Према томе, имамо два међународно правно призната акта суверенитета који обухватају и КиМ, а сад нам се сугерише да би међународни односи требало да буду тако тешки да то више није одрживо и да зато морамо да закључимо нови правно обавезујући споразум. Он би требало да значи међународно одрицање од суверенитета Србије и прихватање столице у УН за тзв. Косово, као и да сами захтевамо промену Резолуције 1244 и то у међувремену са ојачаном Русијом и Кином, па и Индијом, које никада неће признати сецесију Косова“, наводи Павловић, напомињући да како „никаква Америка то не може да прогура“, хтела би да ми сами то урадимо.
Управо зато је евентуално постизање правно обавезујућег споразума са Приштином изузетно опасно, јер све до сада је стање поправљиво, али тај потез би, уверен је саговорник Спутњика, био непоправљив.
Тања Трикић
