Лопта – дечија играчка или главни реквизит у бројним екипним спортовима (одбојка, кошарка, рукомент, ватерполо. ногомет) у нашем традиционалном наслеђу није имала данашњи изглед ни одлике. Прављена је од крпа увезаним канапом и говеђе длаке у пролеће када се говеда лињају. Била је таман толика да се обухвати шаком, „колико да стане у шаку“, а називана је „крпењача“ или лопта.
Кожне лопте из Русије (мячи), 12-13 век.
Први подаци о играма са лоптом налазе се у збирци Вука Врчевића под називом Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју, објављеној 1868. гоине. Њен назив био је топуз-топа, куц-куи, изводила се на отвореном простору „између момчади“ са лоптом од крпа. Поделивши се у две групе одбројавањем, раздвоје се „дружине“ на растојању од неколико метара, а „коју дружину допане топ, почну од весеља скакати и викати сви једногрлице: наш топ, наш и мегдан, ако Бог да!“. Екипа која има лопту – топ, једним од својих играча је да. Сви се савију ставивши руке између ногу (противник не зна код кога је лопта) и потрче ка противничкој екипи.“ Они што држи топ, као и његова дружина непрестано обигравају около противне дружине вичући сви: топа-топа, куц-куц, па кад се сасвим измијешају у ономе трчању удари једнога кога му се свиди, па сви онда бјежати ће ко боље може. Они те је био удрен, потрчи брже боље за топом, узме га и њиме гађе најближега од дружине“. Ако га погоди његова дружина ће сада гађати, а ако га промаши, топ остаје код прве дружине, „те бију као прије ругајући се: валај срамоте! Топ је био у рукама, па не погодише ни једнога…“ Овакав начин играња и правила која су у игри на тренутак подсећа на рагби утакмице.
Исти аутор двадесетак година касније објављује другу збирку под истим називом и у њој игру под називом бој топа. Иако сродног назива, ова игра забележена у Боки и Црној Гори сасвим се другачије изводи. „За ову игру хоће се широка и равна пољана, а најзгоднија је покошена ливада. Момци најприје начине топ, којега они вјешто од крпа учине, и добро омотају јаким концем, тако велику и облу, од прилике колико дјетиња глава. Друштво се подијели на двоје, и стоје једни спрама другијех около 50 коракља (корака). Дружина, која држи топ у рукама, даду га једноме из реда, а ови га окрену пут противне стране играча, звекне га шаком што боље може те топ пође у вис, па на оне противне играче. Ови с противне стране сваки држи справну шаку (спремну) и сви гледају гдје ће топ панути, и један који се најближе деси, кад топ хоће да пане, удари га и одбаци на противне играче, а они опет исто тако против њих“. Екипа која није спретна да дочека и врати топ (лопту), већ он падне на ледину (земљу) губи мегдан. Можда се у неким елементима ове игре назиру основни принципи одбојкашке игре.
Крајем 19-ог века Милан Ћ. Милићевић у првом броју СЕЗб чији је назив Живот Срба сељака објављује описе пет игара у којима се користи лопта као основни реквизит.
Игра Гуџа; Фото: Микосав Марковић из Пешаца, 1948. (Е Спона)
То су игре: с коња на кобилу, чик чорбе, разбиграда, лопте или шукања и игне иплик. Занимљиве су две игре које ће се у нашим селима играти безмало више од сто година. Прва је игра с коња на кобилу или с коња на магарца. Играчи су се бирали по снази да би један другог могли носити на леђима, и по паровима. Када се поделе и одреде ко ће кога јахати разместе се по кружници на раздаљини од неколико корака, најчешће три, и „та-да они који морају да леже сагну се одупревши се рукама у колена да снажније држе, а другари их јашу. Чим један другога појашу, одмах ће се који од јахача потегнувши лоптом на најближег свог другара с десне стране и викнути: један! Овај ће је бацати другом до себе, рекавши два! Овај опет трећем, а трећи четвртом – све по један број више набрајајући до 10. Ово иде брзо и живо, мањ ако су играчи невешти или нејачи па се љуљају и не могу да држе, него се морају намештати. Када се наврши број 10, одмах је промена места. Ако који не ухвати лопту кад му се баци, него она падне на земљу, онда јахачи брже-боље сјахују и беже куд ко може, а коњи грабе лопту, па који пре уграби баци се за којим од јахача и гађа да погоди. Ако га удари, онда они јашу пређашње јахаче, сваки свога друга, а ако не погоди, опет лежу те их јашу као и пре. Тако се игра докле им се не досади“.
Веома сличан опис ове игре налази се и у раду Т. Братића и Ст. Делића, „Народне игре са сијела и збора у Горњој Херцеговини“ под називом лопте – јахе. Играчи су распоређени по кружници јашући једни друге. При добацивању лопте не изговарају бројеве, већ узвикују „држи, хватај!“. Потребно је три пута да се обиђе круг – „да се обреди три пута“, па се тек онда мењају места. У случају да јахачи испусте лопту у току добацивања, брзо се разбежс да их коњи не погоде. Уколико се то ипак догоди, мењају се места као и у претходном опису игре с коња иа кобилу.
У селима Подриња ова игра се назива с кобе на кобу или мртва кобила. У тренутку записивања (шездесете године прошлог века) изводили су је дечаци. У току добацивања лопте није било ни бројања, ни било каквих узвикивања, већ само додавања лопте од говеђе длаке између јахача, док „коњи врдају“ – врте се како би јахачи испустили лопту и тиме играчи коњи добили прилику да измењају места са играчима јахачима.
Лопта са Првог светског првенства у Уругвају 1930. године
Друга игра коју је Милићевић описао, а која се безмало читав век играла на нашим просторима носи назив лопте или шукаља. По његовим речима била је „једна од најмилијих игара с лоптом“. Пре почетка играња сви играчи се поделе у две једнаке групе, потом „забележе округао простор колико једно гувно, обућом, хаљинама или капама, па у то коло уђу они чија је страна ивера била до земље. Они, пак, чија је страна ивера била горе, узму лопту и скупљени изван кола у једну гомилицу, и један другом окренути, кријући од оних што су у колу, даду је обично најбољем играчу, па се онда врате и разаспу око кола држећи сваки у недрима или под пазухом руку у којој би требало да је лопта. Сад сви око кола облећу и замахују овај на овога, онај на онога, као да је у свију лопта, докле међутим, прави гађач гледа да кога у колу погоди лоптом. Ако он промаши, губи с друштвом игру, и иде с њима у коло, а они из кола излазе и крију лопту, као и први што су радили. Уколико би неко од играча у колу ухватио лопту, могао је гађати играче ван кола који би се разбежали што даље од кола. Ако нико не би био погођен позиције би остајале исте, а ако неког погоде, тај играч би био избачен из игре. Милићевић на занимљив начин описује добре стрелце: „Докле год онај гађач споља, облећући око кола, или пролетајући кроз коло и сагонећи противника у буљуке, не промаши, него згађа једнога по једнога, а и они из кола не погоде њега, дотле сс он лопта, па макар их све истерао из кола. И у таквом случају његова је страна добила игру.
Исту игру и са истим правилима описали су и Братић и Делић у Херцеговини, само под другим називом топуз града у извођењу деце. Једна група, или како они пишу „странка“ је у „граду“ – кружном омеђеном простору, а друга „којој је запало да крије лопту, окупи се мало на страну, ту „један узме лопту, сакрије је у њедра држећи је у руци, али и сви други држе руке у њедрима као да је лопта у свакога. Потом се као и у претходном опису распореде око „града“ уз узвике: „Држи ми се, држи!“ и сви замахују ка играчима у „граду“. Све остало се изводи исто као и у претходном опису у игри шукања.
Ова игра само под другим називима била је позната и у западној Србији. У Подрињу је носила назив шукалице или каше, а изводила се најчешће у пролеће када се говеда лињају, јер се лопта правила од говеђе длаке. Играчи су били подељени у две групе. Једна група је била у омеђеном кругу, друга ван њега и поседовала је лопту. За разлику од досадашњих описа ове игре, у овој варијанти лопта се није крила, већ се брзо додавала између играча ван круга. Сваки погођени играч испадао је из игре, а победник је била група која је сачувала више играча. У југозападној Србији ова игра се називала около лопте, у селима Такова кријење лопте, у селима Пештерско-сјеничке висоравни лопте, а у околини Кикинде лопте и града.
Овој групи, такозваних старијих игара са лоптом припада још неколико игара. Пре свега то је игра синова која је позната становницима западне Србије, а Братић и Делић је описују под називом копилића. Правила игре у свим описима су иста, а „синови“ или „копилад“ добијају се убацивањем каменчића, дрваца или лопте у ископане рупе. Следи опис игре из Подриња. Извођачи су мушкарци. Број играча јс неограничен. За игру је потребно ископати у земљи у низу онолико рупа колико има играча, и имати лопту од говеђе длаке. Пре почетка играња одреди се чија је која рупа. Са договорене удаљености, један по један играч котрља лопту преко ископаних рупа. Власник рупе у коју падне лопта мора брзо да реагује, да узме лопту и гађа остале играче који сс разбеже. Уколико погоди неког, тај је „добио сина“ и испада из игре. Играју све дотле док не остане један играч који није добио сина.
Игра армана је једноставнија варијанта игре шукалица. Неограничен број играча образује круг и код њих се налази лопта. Сви држе десне руке под левим пазухом, а само један поседује лопту. У средишту круга је само један играч. Играчи из круга три пута повичу:“Ју-ха, ју-ха, ју-ха!“ и тек тада играч који има лопту сме да гађа играча у центру. Пошто он не зна ко поседује лопту, мора од свих да се чува. Ако га лопта погоди, он остаје и даље у центру, ако га не погоди, играч који је промашио заузима његово место, и играње се наставља.
Дечја игра некад и сад
Све до сада описане игре изводиле су се са лоптом од крпа или говеђе длаке, те сам их сврстала у старије игре са лоптом. Од половине прошлог века у сеоске средине почиње полако да продире лопта од гуме; истина не у све крајеве, што ће на неки начин утицати на измену игара са лоптом. Неколико наредних игара изводиле су се како са старим лоптама (од крпа и говеђе длаке), тако и са лоптом од гуме.
Занимљива је игра клин чорбе коју изводе само три играча. Један је јахач, други је коњ, а трећи је посматрач. Јахач има лопту и њоме непрестано удара о земљу и хвата је. Коњ „врда“, а посматрач прати покрете јахача и чека да му се укаже прилика и ухвати лопту. Ако ухвати лопту, тада он и јахач мењају улоге. Догоди ли се да играч коњ буде спретан и ухвати лопту, тада он и јахач мењају места. Милићевић је ову игру описао под називом чик чорбе, а Лука Грђић-Бјелокосић у околини Мостара под називом ипликонца.
Игра шука, позната је у многим крајевима под истим или различитим називима – мете, лопте. Играчи се поделе у две групе, а на раздаљини од 4-5 метара повуку се две црте по земљи – мете. Крај једне мете је једна група играча, а код друге друга. Између њих и мета шетају се три играча. Сва тројица држе десне руке под левим пазухом, а само један има лопту. Њих тројица истовремено узвикну: „Нека бије…“ па се каже нечије име. Играч чије је име изговорено мора брзо да претрчи из једне групе у другу, и да пази да га не погоде лоптом. Ако буде погођен испада из игре, а ако ухвати лопту мења место са играчем који га је гађао.
Једна до скора веома популарна игра била је нека бије, нека бије ко код рупе није или народа. Била је позната у многим крајевима. За игру је потребно: неограничен број играча, ископана рупа у земљи, лопта од говеђе длаке или гуме и играч који „води игру“. Сваки учесник, осим играча који води игру, има неко име: из народних песама (Марко Краљевић, Топлица Милан); имена народа (Турчин, Србин, Рус…) или хероја из последњих ратова. Сви играчи, изузев играча који води игру, су полусавијени око рупе у којој је лопта, руку уперених ка рупи. Играч који води игру почиње: „Нека бије, нека бије Топлица Милане!“, и играч са тим именом брзо узима лопту и гледа да погоди неког од осталих играча, који су се хитро разбежали. Ако погоди неког играча, тај испада из игре; ако не погоди он испада из игре. Играч који води игру може да их „заварава“, да каже име које нико нема, или пак име играча који је већ испао из игре.
Игра врдања, врдања уз дувар била је позната у северозападној Србији. Изводиле су је две групе играча, али су практично у игри учествовала само два играча, сваки од њих за своју екипу. Обично се на неком зиду омеђи простор где ће се игра изводити. На растојању од неколико метара налази се црта са које се гађа играч постављен уз дувар (зид). Играч код дувара може само да „врда“ у омеђеном простору, или да ухвати лопту. Када ухвати лопту, гађа свог противника. Погоди ли га, избацује га из игре, а ако он буде погођен испада из игре. Победник је група чији је играч остао последњи непогођен.
Фудбалска лопта
Игре са лоптом могле су се изводити и у кући, нарочито у зимском периоду. Једна од таквих игара је игра под називом круга. За игру су потребни осам играча и лопта од крпа или гуме. Четири играча седећи у центру просторије образују круг леђима окренути његовом средишту. Остала четворица су у угловима (ћошковима) просторије. Лопту имају играчи из ћошка (један од њих) и гађа играче који седе. Они не смеју да устану, могу само да хватају лопту и гађају неког играча у ћошку. Сваки од играча када испусги лопту при хватању испада из игре. Победник је она група чији играч остане последњи – или група из центра или из ћошкова.
Ових једанаест игара и њихове варијанте су најтипичније представнице игара са лоптом које су биле познате на нашим просторима. Са појавом лопте од гуме и игара које су се преко школских програма училе и преносиле (као што су између две ватре, између четири ватре, одбојке, фудбала…) старије игре полако се заборављају и нестају. Данас не постоји много игара које се могу срести у сеоским срединама. Најпопуларнија игра је свакако фудбал, а заступљеност савремених игара са лоптом (одбојка, кошарка, рукомет…) зависи од успеха наших спортиста на великим светским такмичењима.
проф. др Оливера Васић, етнокореолог
Магазин “Фолклор“, бр. 009, стр. 12
Преузето са: rasen.rs