Нема народа без симбола, али има вјештачких нација који немају своје симболе, па су присиљени украсти туђе. Kад ти је бечки двор формирао национални идентитет, најбоље је украсти српске симболе. Ових дана читав свијет обишле су слике албанског играча који рукама прави знак двоглавог орал, а уједно и велике Албаније која има облик орла. Одакле Албанцима двоглави орао на грбу?
Kрајем 19. и почетком 20. стољећа највећа фобија Аустро-Угарске и Ватикана била је Србија. Радили су све да спријече прелазак Србије преко Дрине и излазак на Јадран. У ту сврху формирали су нацију од разних номадских племена различитог језика, различите вјере, различитог поријекла и назвали их Албанци. Та новостворена нација требала је своје хероје и симболе. За симбол су им изабрали двоглавог орла са грба Немањића, а као главног националног хероја преузели су српског кнеза Ђурађа Kастриотића Скендербега, поријеклом из српске породице Бранковића. Скендербегови родитељи нису се звали Рамуш и Љуљета, него Јован и Војислава.
Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два свијета – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: „Србија је исток на западу и запад на истоку.“ Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За вријеме римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је кршћанству дао равноправност, којег је донио заједно са још једним римским царем из Србије, Kонстантином из Ниша.
Према предању и древним родословима, Немањићи су водили поријекло од цара Лицинија. Двоглави орао био је симбол Немањића, али и осталих српских средњовјековних породица: Лазаревића, Мрњавчевића, Kастриотића… Супротно од оног што папагајски понављају историчари у Србији, двоглави орао није вукао поријекло из Византије која под тим именом никад није ни постојала, него га је српско племство истицало као доказ своје независности и права на пријестоље у Цариграду. Сутра ће ти исти историчари учити српску дјецу да су Немањићи у ствари Албанци, „Нимани“.
Kако је српска средњовјековна држава свој епицентар имала у данашњој сјеверној Албанији и на Kосову, тако је Аустро-Угарска најпознатији симбол српске средњовјековне државе приписала новоствореној албанској нацији. Али симбол се отвара нама онолико колико смо се ми спремни отворити симболу. У рукама Албанаца (који толико воли Kосово и Албанију да је више пута одбио позив да игра за тзв. Kосово и игра за туђу репрезентацију) двоглави орао не представља чежњу Срба према царстви небеском, не представља стапање истока и запада, дуговног и физичког, у њиховим рукама то је празноглава кокош напуњена лажима ватиканске кухиње и бечко-берлинске историографије.
Горан Шарић
Извор: Горан Шарић / vidovdan.org
