Надам се да сте новогодишњу ноћ провели без пуцања те да сте и деци ускратили могућност да чују звук петарди и ватромета.
Долази нам Божић и исто се надам да се нећете држати обичаја својих предака и да нећете пуцати.
Кажу, пуцање смета псима, те им изазива страх, панику и нервозу.
Највише смета оним Пудлицама обученим у све розу хаљину, које газдарица више користи као модни детаљ него као љубимца.
Једноставно боја њене длаке се слаже са крзненим капутом који носи, капутом направљеног од крзна дивље мачке устрељене негде у Русији.
Пудлица је ту да дахће у тањир са храном и улепша слику за Инстаграм из ресторана, на којој газдарица сочно сече полупечен бифтек од прекланог телета у некој месници.
Па докле ћемо више са двоструким аршинима, и одакле одједном оволика љубав према животињама у онима који немају нимало љубави и осећаја за своје обичаје и свој идентитет.
Село из којег сам ја родом и где проводим све празнике, а како време пролази и све више времена, јер ће ускоро онај ко има кућу на селу, комад земље и пластеник, бити господин, то село још држи до обичаја пуцања.
За нову годину се пуца јер змо живи и здрави дочекали још једну, а за Божић прослављамо рођење Христово.
И наши дједови су исто тако пуцали.
Деца бацају петарде, а до пре коју годину су били актуелни и топовски удари, све док једно метално буре није завршило на крову неког аутомобила.
Тад су људи видели да је боље да купују петарде мање убојне моћи.
Када се иде по Бадњак сви су у маскирним оделима и наоружани дугим цевима, као пред неку војну операцију.
Никад се није десио ниједан инцидент, изузев када је један комшија након мешавине ракије и куханог вина, полетео са запрежних кола.
Запрежних кола за којима увек иде неколико кучића, изгледа да овим сеоским не смета пуцњава.
Пуцњава коју чак ни Турци нису могли да забране, а покушали су још 1841. године.
Пуцњава која је чак и Србима у Америци за Божић дозвољена и то на сред улице.
Читам ових дана по друштвеним мрежама један линч који одзвања попут нашег испаљеног метка, линч који воде разне Невладине организације и којекаква Удружења за заштиту животиња.
Линч према деци која баце петарду на улици, децу коју хоће одмах да разапну.
Кажу, звук петарде може оштетити слух псу луталици.
Док нико из тих разних удружења никад није извадио новчаник и купио најјефтиније грануле за тог пса луталицу.
Чак напротив, људи слични њима их и избацују на улицу.
У овом лудилу у коме живимо, многи су последњих година постали атеисти.
Међутим, не смеју јавно тако да се декларишу како не би ушли у директан окршај с Богом.
Зато из године у годину иду изокола, што б’ се рекло к’о киша око Крагујевца.
Па им сметају свештеници, сметају им цркве, сметају им верници, смета им печење ракије и свињокољ, сметају им славе, смета им крст око нечијег врата, смета им православље…
Ево сад им сметамо и ми који држимо до наших обичаја и за Божић пуцамо…
Наш пуцањ није шенлучење, наш пуцањ је знак да смо још увек живи.
Наш пуцањ је крик у тами.
Наш пуцањ је вапај за онима који се из ратова нису вратили, од Косовког боја до данашњега дана.
Наш пуцањ је одавање поште Војсци Републике Српске и херојима Кошара.
Наш пуцањ је одавање поште и добровољкама у нашим ратовима, које су војници слали кући али су оне остале да им превијају ране, све док и саме нису пале покошене рафалима.
Наш пуцањ је завет да ће се колона из Крајине и Косова једном својим кућама вратити.
Наш пуцањ је почаст пилотима који су полетели али се својим породицама нису вратили.
Наш пуцањ је победа јер смо се тукли с НАТО пактом као лавови.
Наш пуцањ је аплауз нашим спортистима који су најбољи на свету.
Наш пуцањ у Бањалуци и Београду је порука нашим политичарима да још увек знамо баратати оружјем.
Наш пуцањ у Требињу је поздрав за браћу у Херцег Новом и порука да Република Српска преко тог града излази на море и граничи с Италијом.
Наш пуцањ је опомена свима онима који мисле да смо се предали.
Наш пуцањ је знак да нисмо заборавили…
Аутор:
Генерал Маринко Павловић
