Деценијама уназад свака од новонасталих држава бивше СФРЈ имала је пуно право да свуда афирмише неки њен интерес. Чак и када се то радило према суседима. Једино је Србији било забрањено да било где прозбори о њеном интересу, па чак и када је изнутра била разједана. Њој је било забрањено и да покуша да острани канцер који је изнутра једе, све под плаштом да кроз тај покушај она неком крши људска права, а заправо је мучена желела да одбрани своје елементарно право – да постоји, па макар и у оним границама нацртаним у Јајцу.
„НОЖ У ТРБУХУ“
Приметно је да су сви други своје интересе остваривали искључиво науштрб српског етничког простора. Сатирали су нам језик и измишљали нови, палили су нам цркве, асимиловали су нам народ, убијали нас, стварали вештачке нације… Није било замисливо да се, рецимо, створи нација Славонаца или Загораца на простору авнојевске Хрватске, нити да се од иначе вештачког хрватског језика којим случајем покуша са прављењем рецимо загорског језика. Међутим, на српском етничком простору ницале су нове нације као печурке после кише, од македонске, црногорске, бошњачке… Измишљени су и језици попут бошњачког и црногорског.
Циљ је увек био сатирање српског идентитета и уништавање било какве везе српских простора и народа који на њему живи са матицом. Србија, уништена од ратова, санкција и притисака, није имала снаге да се томе супротстави, а и када је подизала главу противећи се таквом инжењерингу, била је мучки угњетавана. Желећи да заштити свој народ и српски идентитет, Србија је увек била приказивана како жели да афирмише некакву великосрпску политику, што је свакако био повод да јој се ударају шамари.
Сви други су имали право да своје интересе остварују тако што ће помало од Срба черупати и приказивати као своје. Није црногорска нација стварана због наводне посебности Црногораца, већ због остваривања циља да се српски корпус ослаби, а да римокатолички, посебно хрватски, превагне на чистом српском простору. Хрватска данас без проблема у геополитичким расправама слободно истиче аспирације ка Боки и добром делу Босне и Херцеговине на коме живе Хрвати. Њени стратези се не либе да отворено говоре о томе како је Република Српска „нож у трбуху“ Хрватске. Осуда за великохрватске тежње не постоји.
ЈАСНО РЕЋИ ШТА ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС
Кренимо обрнуто – замислите да Србија отворено каже како би требало брисати границу између Србије и Републике Српске. Да ли би јој то било омогућено? Албанија је најавила брисање границе са тзв. Косовом, Хрватска готово и да нема границу према Хрватима у Босни и Херцеговини. Зашто би Србија имала према Републици Српској? Зар није наше право, чак по свим Божијим, а и земаљским законима, да те границе нема?
Време је да Србија почне са афирмацијом њених интереса на простору који се назива „бивша СФРЈ“. Не, границе нису утврђене и очито је да се иде на њихово мењање. Но, то и није приоритет у почетку. Србија има право, а и дужност, да се бори за свој народ, најпре у Републици Српској, а затим у Црној Гори и у Хрватској, па и Македонији. Србија има право као земља која ће ускоро дефинитивно бити економси најјача да тај свој економски утицај шири на друге државе.
Зашто не рећи отворено да нама јесте циљ да купујемо одређена предузећа у суседним државама? Да, имамо жељу да утичемо на економске токове и да, желимо да имамо доминацију, јер јесмо највећи. То не значи да другима нешто желимо да ускраћујемо, али у будуће ће ипак морати да се зна ко има реалну снагу за одређене подухвате. Самим тим, не можемо више дозволити да нам се национални и културни идентитет, посебно на простору Црне Горе и Хрватске, тако бесомучно сатире. Наш интерес је да се он развија. И то морају да знају наши суседи колико год да им то смета.
На крају крајева, у међународним односима све је у интересима. Отуда, верујем да ће им ускоро бити паметније да се потруде да некако своје интересе у највећој мери ускладе са нашим.
Владимир Ђукановић
Извор: ozbiljnaanalitika.com
