Патријарх Гаврило Дожић, забринут због правца којим се развијају односи СПЦ и ФНРЈ, писао је писмо жалбе председнику државе Јосипу Брозу-Титу. У писму је напоменуо да Српска православна црква „није од јуче поникла“ и да је српски народ вековима чамио у ропству завојевача и тлачитеља без своје државне самосталности, али га је Црква одржала. Даље се жалио на поступке државних органа према свештенству и црквеним добрима наводећи да се у затворима налази преко 60 свештеника и један Архијереј, да се свештеници протерују и да им се забрањује вршење службе за време празника, да се цркве руше, обесвећују и претварају у магацине за жито.
Једна од 15 тачака жалби изнетих у писму дата је комплетна у прилогу:
„У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извшен је низ грубих физичких напада на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу.
Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1 947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика горњокарловачки је у Кистању на дан 17. 10. 1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју администрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанско-полимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовида, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан при олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским богомољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад и где извршен.
На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен.
Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо, само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21 . 1. 1949. гадине у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из војног отсека где је био службено позват. Истовремено са овим органи државне власти позивају председнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајуићи их да напусте своју дужност код цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.“
Патријарх Дожић преминуо је под неразјашњеним околностима годину дана касније.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
