Наши краљеви, цареви, деспоти и кнежеви су свој владарски статус заслужили и бранили пред сународницима и потомцима јунаштвом и подвизима, личном жртвом и спремношћу да изгину, ако треба, на челу својих ратника.
Тако је било, од самог почетка (од Стефана Немање), па до краја (до последњег само српског и православног, миропомазаног и у Жичи крунисаног владара, Петра Првог Карађорђевића).
И после преласка многих српских племића у ислам и, касније, римокатоличанство, а након слома српске државе – српски народ је на себе преузео ову захтевну улогу носилаца ордбане Отаџбине. Па смо, сви који се нису ”преверили”, постали истинска аристократија: од Светог Николе, од Светог Саве, од Светог Јована, од Светог Луке, од Светог Ђорђа, од Светог Климента… и тако редом.
Крсне, породичне славе су тако постале знак аристократског подвига остајања у свом (са свих страна угроженом) националном и верском идентитету, а православни Срби из народа посташе ново и једино племство које смо имали. Док је славска икона постала кућни олтар и иконостас, пред којим и око кога су се скупљале све наше још преостале српске породице…
А након догађаја из 1804-те и 1848-ме добили смо и своје истинске вође, који су, заједно са нашим архијерејима, узорно предводили српски народ у борби за самосталност и, коначно, проглашење Краљевине (1882. године у Србији и 1910. у Црној Гори).
За разлику од нас, Грци су, рецимо, добили са Запада увезене стране владаре (из протестантске данске краљевске куће Холштајн-Готорп-Зонденбург-Гликсбург), Бугари – из чувене немачке римокатоличке династије Кобурн-Гота, а Румуни – принчеве из високе немачке аристократије, блиске тамошњој царској породици, по имену Хоенцолерн-Сигмаринген (такође оданих папи). Албански краљ Зог је, опет, био турског порекла, а старином од зетског племена Црнојевића (Бушатлија).
И само смо ми, у Србији и Црној Гори, имали своје домаће династије, израсле на мачу и перу, кроз јунаштва и дипломатске вештине вожда Крађорђа, кнеза Милоша и Николе Петровића (у монаштву: митрополита Данила Првог).
И то није било случајно!
Били су то прави родоначелници и прваци, сваки од њих припадник најбољих у соју и елити српског народа.
Није се гледало првенствено на то ко је чији син и које крви, већ, пре свега и изнад свега, на то – чиме је заслужио и оправдао наслеђе престола свог оца, стрица или каквог другог претходника или савременика.
Зато се и није код нас запатила идеја наследне аристократије (са грофовима, баронима, висконтима, маркзима…), као другде на Западу (и Истоку, такође).
Наши предводници су били јунаци изникли из народа и уз њих су били заиста најсмелији и највештији ратници, без обзира на своје породично порекло, ”емоционалну интелигенцију” и ”симпатичност”.
Позитивна селекција (на делу, у боју) је у балканским планинама заменила непоуздану и, често, неправедну линију крвног наслеђа.
Зато се код нас није могло десити да, рецимо, неки наш владар – попут Александра Првог у Грчкој, 1920-те (а он је био отац будуће југословенске краљице Александре, супруге нашег краља Петра Другог) – умре ”од уједа кућног мајмуна-љубимца”!
Те снобовске играрије су нашем патријархалном народу биле стране и с правом неразумљиве.
И зато је толико опасно било кокетирање последњих изданака све три наше српске династије са политиком и међународним дипломатским играма, када су дипломате изгурале јунаке из редова елите, и, тиме, довеле сопствену породичну линију практично до краја (прогонства, смрти у атентату или јаловости лозе).
Због свега овога бих волео да српски монархисти и родољуби поново пажљиво загледају око себе ко то међу нама може да ”извуче мач из камена”, а не чија је баба била тека или снаја овог или оног локалног поглавице. Нама треба вожд, као пре 115 година, или неко томе сличан, више налик на војводе Мишића или Степу, него на у свили ушушкане, размажене потомке већ клонулих краљевских породица из прошлости.
С тим што Карађорђеви наследници свакако имају право првенства (али само као ”први међу једнакима” и ако лично заслуже трон који захтевају).
Ми нисмо имали украсног, титуларног монарха, који, попут вазе са цвећем, украшава политичке кабинете превејаних политичара и моћника.
Нисмо за употребу овдашње варијанте ”енглеске краљице”, ни ма шта слично томе.
Нама треба предводник јунака и духовника, интелектуалаца (са образом, не само знањем) и свих оних који су спремни да, ако треба, и животом бране своју српску Отаџбину.
То је неко коме ћемо сви хтети и желети да целивамо десницу, као што се то радило у свим патријархалним породицама пре југословенске издаје српске идеје.
И зато је српски монархизам сасвим специфичан, у светосавском и светоратничком духу идеологије ”јунаштва и чојства” и личног жртвовања, на челу свог народа, у некој од етапа вечне Косовске битке.
Драгослав Бокан
