За Орлов баир нисте чули. И не чуди, не уче вас, не уче нас о томе у школама. Брегалничку битку тек тако, помену, када кажу „После ослобођења Балкана од Турака, савезници (Срби и Бугари) нису могли да се договоре око границе у Македонији, па су Бугари напали наше и, после тешке битке, те Брегалничке, Србија је победила у том краткотрајном, Другом балканском рату, 1913“.

Али, Орлов баир вам нико не спомене. Не знате ни колико смо армија имали. Ни колико дивизија. Можда сте чули за Дунавску, али да ли сте за Моравску? Можда сте чули да је неко „први позив“, а неко „другопозивац“, али… нико вас никада није у школи учио шта то значи.

А камоли да вам открије нешто попут термина „Орлов баир“.

Другопозивци су били људи од 32 до 38 година. Нису „ударна песница“ војске, то је био први позив (од 21. до 31. године). Нису имали ни најбоље оружје, то је давано „првопозивцима“. Ни најбољу одећу, ни обућу. Али су били регуларна војска Србије, организована управо по таквом, старосном систему. И регионалном. По четири пука од по две, три хиљаде људи, чинили су дивизију. А Тимочку дивизију другог позива чинили су људи из Неготина, Књажевца и Зајечара.

Ово је кратка прича о њима. Баш кратка.

Брегалничка битка. Бугари покушавају да униште српску војску кроз центар и са северне стране, али и да је опколе са југа, како би је збрисала. На тој, јужној страни, остављена је само Тимочка дивизија II. Наспрам себе је имала три и по пута јачег непријатеља.

Четири дана, малтене без хране и сна, борили су се. Нису хтели да препусте „Орлов баир“, један тако мали, један тако важан врх. И, иако су гинули у стотинама, закључно са 2. и 3. јулом спречили су да Бугари обухвате са југа центар српске армије.

Био је то језив јул 1913. А онда … „Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају“

Био је то језив јул 1913. А онда … „Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају“.
Било их је три и по пута мање. Када су војници изгинули, рањеном мајору Ракелићу придружили су се градитељска, „пионирска“ чета, телефонисти и помоћно особље штаба. И изгинули су. Скоро сви. Од 4.000 колико их је пошло, живих и здравих остало је 530. Али, са врха су се повукли тек када су Бугаре одбацили.
Ето, сад знате шта је Орлов баир.
И сад знате зашто сам решио да пишем роман о тим мрачним а славним данима.
Дарко Николић