Бруји цела Србија због језиве сцене из београдског трамваја. Свако нормалан са гнушањем је одреговао на сцену, у којој матор коњ, који волу може реп да исчупа, напада усамљено и незаштићено женско дете. Гнуша се Србија на безумно насиље, и изостанак реакције на исто, од стране свих присутних у трамвају.
Руку на срце, на снимку поред манијака и његове жртве видимо само пар старијих госпођа, од којих се тешко може очекивати да физички спрече напасника. Оно што забрињава и што збуњује је изостанак било какве реакције. Ни повика, ни речи, ни позива на телефон…
Лично одбијам да верујем да би епилог овога немилог догађаја био исти да се у возилу нашао бар један младић. Дубоко сам убеђен да српска омладина није подлегла духу материјалистичког индивидуализма, и да још познајемо категорије чојства, јунаштва, саборности и солидарности. Сигуран сам да витештво није заборављено међу Србима.
Одувек сам се трудио да својим личним примером покажем и укажем на потребу да се слабији заштите и да се свакоме у невољи помогне. Другачије не умем, и не мислим да другачије треба. Моја генерација је расла на књизи о „Три мускетара“ у којој је главни мото: „сви за једног – један за све“.
Верујем да ако се свако према својим могућностима супростави насиљу, исто можемо у много наврата спречити. Како смо учили из „Горског вјенца“: „тиранству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија“.
Апелујем, да не смемо заборавити свете рече: ,,Љуби ближњега свог као себе самога.“
А ти „ближњи“, нису само наши родитељи, сестре, браћа, пријатељи. Ближњи је сваки комшија, суграђанин, сународник… А свака жртва насиља треба заштиту, зато не смемо бити глуви и слепи, онда када је неопходно да реагујемо.
Апелујем на све грађане Србије да када виде, да је неко нападнут, повређен и слично не окрећу главу, већ да у складу са својим могућностима реагују. Није битно да ли ћете узбунити околину, позвати милицију или на неки други начин спречити напасника, битно је да реагујете.
По узору на праксу у братској нам Русији, где млади родољуби у мање сигурним деловима града својим присуством успевају да предупреде разбојништва и напаствовања, Српска десница на чијем сам челу, спремна је да се стави на располагање нашим суграђанима и да им пружи неопходну заштиту.
Желимо да витештво вратимо у српску свакодневницу, на наше улице и заштитимо слабије. А витешки је отпратити уплашену комшиницу на путу од станице до куће, витешки је помоћи комшији, суграђану у невољи. Срамота је окретати главу, јер је отпор насиљу и безумљу као овом које смо видели у градском превозу, наша дужност. Српска десница се у свом порограму залаже за проширење института „нужне одбране“ како лица која се заштите од нападача убудуће не би одговарала за своју одбрану.
Солидарност у одбрани и тешким ситуацијама нас чини људима.
Миша Вацић
