Није ретка ни неуобичајена појава на овим просторима да се, пред крај битке, У скида са капе и ставља петокраке и да се уместо Максових месара запева о борби по шумама и горама. Таквима се, по правилу не само праштало, него су напредовали још брже од оних који су крварили.
Ни сам Вучић није остао имун на такву појаву: бивши жути су брзо научили како се аплаудира и како се лакта “брже, јаче, боље” и то тако да лактови завршавају у ребрима првобораца и оних који су се борили ризикујући главу за Србију без жутог јарма.
Постоји, међутим, неписано правило: онај ко је издао једном, издаће опет. Видели смо деведесетих како поборници братства и јединства Титову слику мењају Фрањином, а Хеј Словене оном Липом њиховом. Заклетва прелетача пуно не вреди.
У таквим околностима, јасно је да када Вучићу и Србији буде најтеже, може очекивати нож у леђа баш од прелетача који су преко ноћи постали пребитни. Јер, њима није газда ни Србија, ни Вучић, па чак ни лични интерес – већ странци. Само су њима одани.
Све ово зна и сам Вучић, дабоме. И као шахиста, не види пар потеза унапред, већ пар партија унапред. Бели коњи ће брзо постати црни ловци.
Оно што се мора знати – а они не знају, срећом испод стола има још фигура. Ту су национално свесни и Србији увек одговорни стрелци. Ту је, пре свих, ветеран свих борби Миша Вацић. И тај ће их јести и са табле склањати са радошћу.
То што сам једини новинар у Србији који ово сме да напише, говори у каквим околностима живимо. Али, што пре они издају, то ћемо ми пре победити.
Томо Ловрековић
