Џо Бајден је пре неколико дана отишао до Стејт департмента. То се помно прати и у Америци и у свету. Шта год да је Америка после 6. јануара ове године (истраживања јавног мњења и у пријатељској и зависној Европи показују да бар две трећине грађана то види као непоправљив удар на политички систем кључне земље западног света), она је светска сила и њена чињења могу утицати на сваког на земаљској кугли.
И, шта је била тема о којој је разговарао погон за радове у иностранству с председником – Јемен. Пребогати Саудијци су ударили на пресиромашне Јеменце, а сукоб је направио још више беде и смрти, али се још једном показало да „бој не бије светло оружје“…
У америчкој контроли Блиског истока све је доведено у питање, па је логична брига новог председника, као што је логично да се успех Џоа Бајдена мери бројем поништених и прокажених Трампових одлука. Тако би се могло рећи после овог састанка и да Американци неће одјурити из Европе, пре свега из Немачке, како је изгледало по претњама Гренела и Трампа…
„Читање“ Бајденових жеља
А Балкан? О Балкану председник није рекао ни реч. Ни о Западном Балкану такође, али – имамо ми аналитичаре.
Тако наши таблоиди преносе како аналитичар Ивица Пуљић налази да и кад председник не каже ни реч – он спрема промену Дејтонског споразума и све што уз то иде. Да, то је човек којег Ал Џазира представља као „наш Ивица Пуљић“ и који је ових недеља с таквом страшћу призивао долазак Џо Бајдена да је то само упоредиво с оним раним радовима његове генерације кад се „садило 88 ружа за друга Тита“ и кад се заклињало „после Тита Тито“.
Судбина је посла од ових кадрова створила либерале, али баш либерале, тако да би се и Хилари Клинтон поклонила пред њима кад би чула и видела то хиперлибералисање. Додуше, томе се не треба чудити. Садашња америчка медијска пракса упоредива је са совјетским стањем у време опадања. Тако да се поменути аналитичар уклапа.
Није неки проблем „читати“ Бајденове жеље. И тачно је да и кад се Бајден не сети Босне и Херцеговине, да „припрема“ измену Дејтонског споразума, централизацију Босне и Херцеговине и стварање „функционалније државе“, итд. И наш добри колега Ивица Пуљић свој тврди новинарски хлеб са „седам кора“, извештавајући из Вашингтона, зарађује деценијама причајући једну исту причу. И да он добро мисли показаће већ следећег дана неки портпарол из Стејт департмента који ће Гласу Америке недвосмислено изјавити… Већ знате шта говоре портпароли! А кад је већ пред микрофоном додаће професионални гласноговорник (добра је ова хрватска реч!) да је за Србију и Косово најбоље да следе политику коју „води Европска унија“, јер ће обострано признање и улазак Косова у УН окончати напетости, итд, итд.
Неће проћи много кад ће Бајденов кабинет одаслати писмо-честитку председнику Србије Александру Вучићу поводом Дана државности Србије у коме му јавља да Американци „и даље остају непоколебљиви у подршци циљу Србије у погледу европских интеграција и пружамо вам подстицај да и даље предузимате тешке кораке ка постизању тог циља – укључујући увођење неопходних реформи и постизање свеобухватног споразума о нормализацији са Косовом, који је фокусиран на међусобно признање.“
Исти аналитичар је о томе говорио без драматике, јер у име Бајдена се исписује и шаље на све стране света стотине таквих свечаних дописа и они не изражавају профилисано мишљење него атмосферу у администрацији. Само по себи писање оваквих недипломатских честитки пре показује слабости него снагу администрације.
Уосталом, ту нетактичност западне „ароганције моћи“ српски председник је у још грубљем облику видео у Паризу на годишњици обележавања победе у Првом светском рату кад је Емануел Макрон њега као представника силе победнице бацио у буџак, а себи у крило ставио Хашима Тачија који није представљао никога и ништа. Али, осим самовоље – политички живот је и „царство нужности“, па је Макронов пријатељ уместо да добије признање Косова и Нобелову награду за мир, позван у међународни суд као оптужени ратни злочинац!
А Емануел Макрон је долазио у Београд да изговара „речи љубави“ према српском народу на српском језику.
Немачке намере
Не треба прецењивати садржај писама и разгледница које стижу по инерцији. Наравно, озбиљнија је чињеница то што су Немци – којима Бајден, као што се видели, с правом не верује – угурали свог бившег министра пољопривреде на место виског представника у Сарајеву. Сем што је човек добио баш добру плату, то би могло да ојача немачки утицај на Балкану. И ту не морате много да мућкате главом шта је крајња намера, али морате настојати да разумете шта је стварно могуће.
Намеру, ево, може описати и цитат стар век и деценију, кад је „једна Српкиња“ питала великог мислиоца „шта мисли о припајању Босне и Херцеговине Аустрији“ (1908) добила је одговор: „У ствари, догодило се оно што се обично и стално понавља. Једно од оних највећих разбојничких гнезда, названих великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтева морала држе у страху милионе и милионе људи пљачкајући их; једно од тих гнезда, присвајајући све већу и већу власт над њему потпуно туђим стотинама хиљада словенског племена, решило је да отворено учврсти ту своју власт и, кад је сматрало да му је за то погодан тренутак, објавило је да оно сада сматра те народе потпуно својим поданицима!“
Мисао је ово Лава Николајевича Толстоја. Надвременска, као што и приличи тој глави. Додајмо томе и последице какве и данас гледамо. „То разбојничко гнездо које се зове Аустријска Царевина рачунало је да ће друга, исто тако разбојничка гнезда, заузета у датом моменту својим бригама, пропустити то освајање и неће потраживати право да и свако од њих учествује у тој пљачки. Али, десило се да су шефови других сличних установа зажелели да учествују у тој пљачки, и већ неколико недеља расправљају на свом лоповском жаргону о разним врстама анексија, компензација, конгреса, конференција, декларација и слично и још не успевају да дођу до било каквог решења.“
Не морамо са заваравати о некавом прогресу међу наследницима оних разбојника и ови и даље „желе да учествују у тој пљачки“. Под капом небеском ништа ново. Свет силника је и данас – као да није било изазваног Гаврила Принципа, и као да им нико није јавио да је било преко осмадесет милиона мртвих у два светска рата што су две рунде истог меча „највећих разбојничких гнезда, названих великим државама“ – те нас стављају пред дилему или да „признамо да смо робови туђих људи“ или „да се том насилничком поступку према себи супротставимо истим таквим злочиначким и насилничким поступком“ какав је употребљен против нас, дакле насиљем и убијањем.
У овом или-или препознаје се Толстојев пацифистички вапај који је оглашен 1904. у тексту „Поразмислите“, а поводом крвавог Руско-јапанског рата (1904-1905). Дакле: „Људи десетинама хиљада врста удаљени једни од других, стотине хиљада таквих људи, с једне стране будисти, којима закон забрањује убиство не само људи него и животиња, с друге стране хришћани, који исповедају закон братства и љубави, као дивље звери, на копну и на мору траже се да би једни друге на најсуровији начин убили, мучили, унаказили“, писао је истински пацифиста чији ставови су људски крик, а не део ратних операција којима је циљ онеспособљавање једне стране да се брани.
Осуђујући рат, Толстој је патио због пораза руске армије на Далеком истоку и, како су записали његови биографи, гласно говорио укућанима да је Порт Артур требало разорити – погинути ако треба, али га не дати Јапанцима. Остале су записане Толстојеве речи: „Кад већ кренеш да ратујеш, онда се жртвуј за општу ствар. Чудно ми је да моји синови немају патриотизма, као породични осећај, а ја га имам. То је срамота за породицу“.
Остарели „пацифиста“, показаће се убрзо, слабо је познавао своју породицу, јер кад је 21. октобра 1914. у листу Јутро Русије објављен чланак „Породица грофа Толстоја и рат“ констатовано је да „скоро сви чланови породице грофа Л. Н. Толстоја узимају активно учешће у текућим (ратним) збивањима“.
Нећемо ширити ову причу, само још један детаљ: од тројице ратујућих Толстојевих унука, синова Иље Љвовича, само је Иља Иљич доживео поодмакле године. Он се у домовину вратио из Југославије после Другог светског рата, а већ је био наш водећи лингвиста, специјалиста у области словенске лексикографије, аутор српско-хрватско-руског речника.
Поход на југоисток
Не, нисмо изашли из теме: шта чека Босну кад је се Бајден сети и шта се може очекивати од немачког јачег уплитања које се дешава пред нашим очима? Можемо користити и обезличене појмове, али ризици неће бити умањени: стране велике силе никад не слуте на добро, а добре људске намере какав је био Толстојев хришћански пацифизам досад су остајале само као опомене. И тужно је што ће се о нама моћи говорити да „догодило се оно што се обично и стално понавља“.
Једино је утешно што Толстојев земљак Александар Дугин верује да је свет пред установљавањем „четврте политичке теорије“ (западна цивилизација је потрошила и либерализам, и комунизам, и фашизам), те да би основа нечег новог за свет морала да прати Хајдегерово разумевање – да је просветитељско-либерална прича о непрестаном прогресу испразна, да Време не поништава Човека, него да Човек у себи има нешто надвременско, трајно, непромењиво. Нешто што није на продају.
Људи који би живели у друштву у коме би преовлађивало такво разумевање света и поверење да је он дугорочно могућ – не би морали да чине гадости због којих падају у депресије, личне и колективне, које су стања пандемије. Али, не лажне пандемије. Можда изгледа као утопија мислити о томе док ми покушавамо да разумевамо што то хоће немачки ратник Шмит у походу на југоисток, а чије добре намере према Републици Српској и Србима нису извесне. Не, нису немогуће, само да не будемо пацифисти који гаје мир који их убија.
Зато је Толстој непролазан, а ми се сваки пут изнова изненадимо. Или нас изненаде. И то се плаћа. Не одајмо се нихилизму с замраченим перспективама. Плаћамо ми, али плаћају и „разбојничка гнезда“. Само су рате за њих ређе. Али веће. А изгледа да им баш стижу.
