Питање које нас свакодневно распиње и мучи јесте: „Шта да радимо, ми конкретни, мали и неутицајни, са својим одасвуд угроженим животима?“
Шта са короном, маскама, вакцинама, малим платама и великим дажбинама, општом неправдом, политичким триковима и варкама, са отмицом Косова, константном угроженошћу Републике Српске, са нељудском социјалном неједнакошћу, међусобном нетрпељивошћу и све већим неповерењем, са тихим нестанком ћирилице, са оноликим ГМО отровима, са медицинским и еколошким специјалним ратом против целе планете, с хладним ратом Запада против Кине и Русије (а са сталном претњом оружаног светског сукоба), са непокајаним и некажњеним злочинима из нашег недовршеног грађанског рата, са одрођеним припадницима овдашње формалне „елите“, са пакленом себичношћу све бројнијих поклоника „бога Новца“ („Златног Телета“), са умноженим уценама Европске Уније и НАТО пакта, са недодирљивом даљином и леденом недоступношћу Русије, с лицемерним партијским играма, агресивним екуменизмом, нападима на српство, са неугаслом мржњом Хрвата и Шиптара према свему српском, са глобалним „заборавом“ конц-логора у Јасеновцу и још увек непризнатим геноцидом над милионима српских цивила, са бездушним другосрбијанским монструмима и изродима, с опаким југословенством, распламсалим „родним ратом“ жена и мушкараца, са претећим усвајањем деце од стране ЛГБТ „заједничара“, са геј-парадама бруталне провокације над већином традиционално васпитаног становништва, са наркоманијом и сваковрсним неукусом, са ненормалним егоизмом и ултра-себичношћу, с очигледно неуништивим митом и корупцијом, са „српским проблемом“ у Црној Гори (и даље и још задуго)?
А шта са актуелним православним расколима (Цариград, Крит, Кијев, Љуљак, потенцијално и наше епархије у Северној Америци…)?
Шта са небратским и нељудским понашањем „између нас и нас“, са скоро истинском МРЖЊОМ чак и код најмањих разлика у мишљењу?
Шта са интернетовски надуваном хипер-сујетом појединаца и лудачком идејом „сопственог значаја“ код скоро свих (оноликих) „забринутих за судбину српства, православља и читавог света“?!
Шта са свим тим?!!!…
И све то у располућеном, сада већ увелико виртуелном свету, који нас је одавно још стегао у свој смртоносни загрљај, овако осиромашене, санкцијама банкротиране, немилосрдно бомбардоване и ђаволски оклеветане?!
Незавидно. Наизглед и нерешиво.
Али, опет и није.
Ништа ново под сунцем, одувек. Још тамо од лукаве маркетиншке тираде Старе Змије пред трагично истеривање наших прародитеља из Еденског врта; али, и од судбинског одбијања да блиставо чедо ватре, Луцифер („Светлозар“) са поштовањем призна Божије створење „од глине и духа створено“; од страшног прогона Божијег народа (и великог страдања чак и јеврејске одојчади, изложене безумним покољима у колевци); од издаје, па клеветања, пљувања, бичевања, псовања, мучења, набијања на крст и језиве, болне смрти БОГОЧОВЕКА ХРИСТА, СИНА БОЖИЈЕГ!
Па, затим, на стотине хиљада и милиони, како иконописаних и на земљи прослављених, тако и безимених мученика за веру. И милијарде невино пострадалих очева и мајки, дечице и унучића, браће и сестара, бебица и тек узраслих дечака у јањичарским корпама и на науљеним, оштрим кочевима. Сва та брутално силована и сладострадно клана српска деца, онако садистички набијана на хрватске каме, аустријске бајонете и челичне гелере авионских бомби?!…
Да није ма шта од поменутог било, можда, блаже и лакше за поднети од онога што се нама данас догађа?!
Да није теже нашем забринутом савременику у својој фотељи (са струјом, компјутером, мобилним телефоном, танким телевизором и модерним фрижидером, с чврстим кровом над главом и најразличитијим превозним средствима, са лековима, књигама и новинама, са поузданом анестезијом и витаминима, с оним за ранија времена напросто НЕПОЈАМНИМ СЛОБОДАМА и удобностима (сасвим налик на некадашње краљевске: од одласка на мора и најлепша места света, па до неглутенских јела, преукусних колача, свежег сладоледа, егзотичног воћа и добрих вина) него својим и нашим прецима?
Унуци ђака-пешака сада возе велике аутомобиле (милиони њих) са „еркодиншном“ и удобним седиштима – улице и паркинзи су препуни ових модерних кочија са безброј коња – а удобност и квалитет израде наших патика, јакни и ципела је апсолутно неупоредива са одећом и обућом наших предака (обојци и опанци; те по једне свечане ципеле, стално оправљане код обућара).
Имамо ли ми свест о томе?
Да је, рецимо, у Београду уочи Првог светског рата просечни животни век био испод 34 године?! А да је неодазивање на мобилизацију пред рат било, често, најстрожије кажњавано (стрељањем)?!
Да је живот у Титовој ФНРЈ био испуњен најстрожијом цензуром, „књигама стрељаних“ и „црним листама“, строгом забраном повратка протераних Срба на родно Косово, олаким губљењем грађанских права и (разбојнички отете) приватне имовине, масовним рушењем српских манастира и убијањем (без суда) православних свештеника, дугогодишњим казнама тешке робије највиђенијих српских домаћина, официра, уметника, доктора, адвоката, занатлија…, а све то уз стално угрожавање елементарних људских и верских слобода сваког Србина те несрећне епохе (уз наметнути нам, оријентални „култ личности“ бившег аустроугарског подофицира из Церске битке против Срба и Србије – који се прогласио, ништа мање, него за нашег „маршала“)?
Шта ћемо с тим?
Где су, у односу на све то, наше муке свагдашње? И да ли су баш толико неиздрживе колико неки покушавају да нам кажу и убеде нас?
Све то само да се не бисмо радовали животу, да не радимо на себи и својим знањима и вештинама, да не бисмо увек изнова осећали моћно бујање Пролећа и наше младалачке снаге, да не бисмо бранили српску Отаџбину, волели и живели за своје ближње.
Да не бисмо зачињали и рађали ту анђеоски лепу децу (нове Србе и Српкиње) и васпитавали их како и колико знамо и умемо (у сваком случају, више и боље него што су наши родитељи нас).
Да не бисмо живели ведро и победнички, у унутрашњем ставу вечне непобеђености, ми светосавски Срби – словенски Спартанци и балкански Руси (али, увек помало и васељенски „грађани света“) – још преостали потомци неке старе и некада мудре расе.
Не допустите да вас убеде да је живот неиздржив. Јер није.
Изађите из политичке и политикантске зачараности пред таблоидном (медијском) црвеном крпом која нас, увек изнова, претвара у губитничке, распомамљене бикове закрвављених очију у утопијској опозиционој арени нашег доба. Увек „у предизборном расположењу“, пред новим и новим (неизбежним, нужним) „разочарењима у свој народ“ и увек разочаравајуће резултате „демократских избора“.
Губљење времена („крађа Божијих дана“) јесте грех, и то према себи самима. Као и празнословље и гурање носа тамо где му нема места.
Нисмо ми ту да „исправљамо“ и „поправљамо“ Цркву, да по нашим предрасудама „бирамо“ новог патријарха и строго оцењујемо његове претходнике.
Нити да уздишемо над светским неправдама, наметнутим ограничењима (увек их је било и биће их) и простом чињеницом да је неправде увек највише тамо где су сконцентрисани моћ и новац. Било и биће.
Зато су некада посебно осетљиви људи одлазили у пустињу и манастире, да би се тамо даноноћно молили Богу за „спас својих ближњих“ и читавог људског рода.
Нису одлазили – из истих тих разлога – у политику и неку своју партију, већ што даље од тога. Нити су плакали и кукали као принцезе на зрну грашка и франкенштајновска комбинација Паје Патка, Драгуљчета, Калимера, Пинокија и „лењог Гаше“.
Дуг је пут самоспознаје и самоочишћења пред српским (на)родом.
Али без тога нећемо стићи нигде сем у неизбежно разочарење и погубну аутодеструкцију.
Као и толико пута до сад у протеклих стотину година.
