Текст у целости преузет са embargo.rs
Докон поп и говеда крсти, а они који ни то не знају – вире кроз плот у туђе двориште не би ли ишта пронашли за задовољење својих спољних ментора…
Тако је данас више него јадно слушати како жути и други разнобојни тобожњи политички аналитичари ( као да се та диплома на Сорбони стиче, а не на брзометним обавештајним курсевима?!) “ плачу” над судбином Небојше Стефановића као да им је у најмању руку брат од тетке или ујака?!? Посебно је приметно, како се ођедном диве његовој харизми уздижући га до врховног постоља до кога ни прићи није могао…
Сад је он постао и сигурни наследник Вучића, без обзира што то никада нико ни у шали није рекао – али ето тиме се данас “ врло темељно” баве сви распевани добошари у оркестру против Вучића…
Политичко изјашњавање о одговорности Стефановића за њих је чисто стаљинистички метод научен у истим оним спољним брзометним курсевима “ патриотизма и лојалности” матичној земљи! За њих није битна борба против организованог криминала, чињеница да је животно угрожен председник и његова породица – већ политичка судбина једног посве обичног партијца-бирократе који је само стицајем не(срећних) околности постао то што јесте – далеко премашујући сопствена знања и скромна образовања…
Те, кобајаги политичке аналитичаре сада више мучи Небојшина судбина од судбине земље, сопственог народа… Зашто?
Да ли им је баш он требало да донесе оно што није хтео народ, оно што нису могли да добаце на изборима, па сада додатно кукумачу плашећи се и његове кривичне одговорности?
И на крају, требали би да знају, да ово демократско изјашњавање партијске базе је неупоредиво са њиховим политицким одстрељивањем дојучерашњих легитимних лидера на тајним баханали – сусретима по поткровљима у центру Београда?!
Тада нису лили крокодилске сузе када су из демократског корпуса удаљавани преко ноћи лидери, попут Kостунице, Мићуновића, Јовановића, Живковића и многих других… То нису биле стаљинистичке методе? То је било демократски, да стварност приказују, не каква јесте, него каквом је они желе…
Уместо да у име и за опозицију на Ђиласовим и Солаковим медијима промовишу било шта нормално и потребно народу српском – они се ухватили суве гране која је одавно отпала и постала део већ започете политичке прошлости… И то, не зато што је то био нечији ( лидером) хир, већ зато што се “ открио свачији траг”…
Ништа нису научили из политичке теорије и праксе, да прави покрети и идеје у њима не умиру са водоношама којима се ни имена не памте!
Јер, они трају таман онолико колико су способни да прате курс водеце идеје… Они сами кроје своју судбину, без ичијег мешања или ограничења!
П.Ј.
Текст у целости преузет са embargo.rs