Стравичан и насмрт болестан свет приказују нам сценаристкиња Милена Марковић и редитељ Олег Новковић, у десетоделној саги о пандемонијуму нашег доба, који вршља подземљем Београда.
Ово подземље и није неки реалан свет, него нарочито откривање друштвеног зла сложено од серије ружних слика, мучних ситуација и морбидних актера једног застрашујућег кошмара огрезлог у промискуитету, алкохолизму, свим могућим опијатима, у безнађу и непочину продуженог колективног самоубиства.
Све је овде окренуто проклетству и смрти, све је одабрано да покаже апсурд промашене егзистенције, све у знаку копулације и општег спаривања, лишеног не сваке љубави, него сваке емоције и све то пред очима недужне и измучене деце, која одбијају да говоре! Овакво огледало пакла још нисмо гледали на нашим екранима: чудимо се имагинацији у којој је могло да поникне оволико цвеће зла.
Поново су на мети Београд и његова измишљена мрачна прошлост, у коју „лагано тоне цео град“. Тај град, иначе, више и не личи на себе, него се сав претворио у вилајет новобеоградских блокова, потонулих у густи мрак и очај.
Од почетка нам се ставља до знања да се ради о жанру полицијске серије, чији лабави оквир представља потрага за савременим београдским Џеком Трбосеком или Чарлсом Писом, који на манијакалан начин убија и иживљава се (детаље је боље избећи!) над младим женама које су живеле, најблаже речено, „слободоумним стилом живота“. У овај оквир уклапају се троје главних ликова, полицајаца, два инспектора (Горан Богдан, Стефан Трифуновић ) и млада приправница (Јана Бјелица), готово идеалан трио за сваковрсне комбинације.
Њима руководи робусни и антипатични шеф за кога се одмах слути да ће починити неку псину, иначе главни негативац у серији (врло аутентични Борис Исаковић). Кажемо „лабави оквир“, јер убрзо увиђамо да сама истрага и није толико битна колико је у фокусу архипелаг грозота којим броди ово четворо подземних београдских Аргонаута, обогаљених и личним животима, о којима не сазнајемо ништа лепо.
Њихови типови грађени су тако да се природно уклапају у подземље, као спојени судови једног изопаченог света, у коме изгледа и нема лопова и жандара, него постоје само зависници и злопатници, осуђени једни на друге. Да сам полицајац не бих био задовољан оваквом сликом. Грубост и насиље су можда део полицијског посла, али ниске страсти, подлости, суровости, примитивизам, уцене и нарочито преактивни либидо (с тешком муком избегавам овде праве речи!) бацају, напротив, тешку сенку на живот тих заштитника закона. У неким тренуцима су сви прљави Харији и зли поручници, које већ знамо, „бебе с говорном маном“, у односу на наше изабранике. То, даље, отвара прилично неугодна социолошка питања, која ћемо расправљати на другом месту.
„Естетика“ овог приступа састоји се од гнусоба, свакаквих гадости и сплачина које је боље не описивати; права правцата „поетика одвратног“, према којој „Нишани“ Живојина Павловића и манифести тзв. црног таласа у покретној слици данас делују као дечија игра, мада се мора признати да је све то крајња консеквенца или насилна радикализација истих, старих идеја. Не треба, при свему томе, заборавити да Чаплин каже: „Моја уметност састоји се у претеривању“. Да, али увек са неким смислом, са неком идејом од којих понекад настаје и поетика. Какву поетику стварају празни и углавном досадни ликови „Мочваре“, осим што пуше, жваћу, лочу, понекад дуну и онда изводе телесне атракције? У чему је харизма нове глумачке величине Горана Богдана – мрзовољног, туробног и стално истог?
Екстреми и претеривања, од којих се углавном састоји естетика „Мочваре“, срачунати су, дакле, на пуки ефекат, иза њих не стоји никаква емоција, нити смисао, не дај боже креација. То се нарочито односи на језик којим говоре ови фрикови. Исти се највећим делом састоји од псовки, клетви без краја и конца: цео тај говорни конструкт је једна велика, безосећајна и обредна „губа душе“, којом се, иначе, покрива не само одсуство правог дијалога већ и застрашујућа ментална пустош. Тај дискурс, дакле, обилује одвратношћу и празнином. Хајде што је бесмислено, него све то временом постаје несносно, неподношљиво. Шта је Јавни сервис? Промотер уличног говора донетог на „државни прајмтајм“? Чему служи овај бескрајни простаклук без зазора и покрића? Шта то хоће да нам саопшти тај џиберски говор у име уметничке слободе и лањских снегова? Можда студио „Свитац“ и „Баш челик“ мисле да овим испуњавају свој неки кредо, али шта све то треба првом каналу националне телевизије, усред породичног термина?
