Пише: Никола Врзић

Премијер Грузије Иракли Кобахидзе открио је да му је један европски комесар припретио да ће проћи као његов колега из Словачке Роберт Фицо. Оливер Вархељи, дотични комесар који је иначе задужен за комшилук и проширење Европске уније, а уз то, изгледа, иду и претње и уцена, признао је да је стварно рекао то о Фицовој судбини за Кобахидзеа, али му је жао што је извучено из контекста. Па је испало да прети, а било је то само пријатељско упозорење грузијском премијеру шта ће му се десити ако не поступи онако како му Брисел (и Вашингтон) налажу поводом закона о страним агентима.

Истовремено из Словачке јављају да атентатор можда није био усамљени стрелац, јер је нека непозната, трећа особа избрисала историјат претрага на Фејсбуку, док руска Спољна обавештајна служба упозорава да истим круговима којима је засметао Фицо сметају и премијер Мађарске Виктор Орбан и председник Србије Александар Вучић.

Обе земље у четвртак су се усудиле да у Њујорку у Генералној скупштини Уједињених нација гласају против антисрпске резолуције о Сребреници. А председник Србије је после свог наступа и гласања констатовао да је „завршио каријеру“. „Многе ми ствари неће опростити“, казао је, „а ово је било ексер у сандуку“.

И заиста је тешко избећи закључак да ће му, с обзиром на све поменуте околности, у наредном периоду неодређеног рока трајања бити потребна и сва она лична храброст о којој је пуно пута говорио у својим јавним наступима. Јер је тешко замислити да после свега онога у Њујорку има повратка на досадашњу политику балансирања у којој су једни видели куповину времена, а други само (пре)дугачак низ трулих компромиса; не само зато што се спонзорима и инспираторима сребреничке резолуције Вучић својим говором и гласањем успротивио огрнут српском заставом, и не само зато што се о томе договарао са Русијом и са Кином, него и зато што је у склопу свега тога обелоданио и да су западни спонзори и главни инспиратори Сребренице, почев од Немачке и Америке, уценама и претњама као својим најубедљивијим аргументима настојали да обезбеде што ширу подршку.

Раскринкао их је. И тиме је сукоб постао (и) личан, па зато оно о ексеру и сандуку и не делује као исувише мелодраматичан опис стања.

Хашке невидљиве нијансе

Иако резолуција о Сребреници није обавезујућа, из очигледног разлога што је усвојена исходом гласања не можемо да будемо задовољни. Али можемо да не будемо незадовољни. Ово је исход који је подношљив, па и кудикамо више од тога: знатно мање од половине чланица Уједињених нација гласало је за. Више од половине Уједињених нација није подржало резолуцију против Срба, Српске и Србије.

При чему треба имати у виду и да су овом приликом против нас гласали и Америка и, на пример, Иран. Што значи да би колективни Запад против Србије убележио и знатно слабији резултат да исламском свету није подметнуо кукавичје јаје, играјући против Срба на карту исламске солидарности са сребреничким муслиманима. Али то је карта на коју може да се одигра само једном, и сада је одиграно.

Узгред буди речено, али не и мање важно, крајње је време да се суочимо с прошлошћу. Да се темељно истражи истина о начину на који је утврђена актуелна истина о Сребреници па се тако и дошло до Њујорка и резолуције о геноциду.

Сваки аргумент о постојању геноцида у Сребреници почива на податку да је то установио суд. Али у оквиру тог податка постоје озбиљне нијансе о којима нико не говори.

Ствар је, наиме, у томе, што је то о геноциду установило само једно конкретно трочлано судско веће Хашког трибунала – првостепено веће у случају против генерала Радислава Крстића – и од тада се та квалификација о геноциду тог конкретног судског већа користи као непорецива чињеница. Одатле је све почело.

И ето нас код кључног податка – пресуду, која ће послужити као изговор за прогон Срба због геноцида, написала је амерички судија Патриша Волд. Припадница њихове Демократске странке, заменица министра правде у време Џимија Картера, први пик Била Клинтона за министарку правде и судију Врховног суда, речју, истакнута службеница управо оне политике која је деведесетих година санкцијама и бомбама ратовала против Срба. Укратко, кадија те тужи, кадија те суди.

Па, кад следећи пут чујете образложење да је суд утврдио да се у Сребреници десио геноцид, да знате о чему се заправо ради.

Тим пре што је дотична Патриша Волд само зарад извршења ове мисије, да успостави сребренички преседан, и била доведена у Хашки трибунал: тамо се задржала таман толико да суди и пресуди генералу Крстићу. Дошла је непосредно пре и отишла одмах након тог случаја.

Геноцид у Сребреници – то је написала Патриша Волд, сарадница Била Клинтона. Док њен потоњи ангажман код Џорџа Сороша и председничка медаља Барака Обаме само додатно показују чему је служила; уосталом, и саме америчке дипломате ће, у једној од поверљивих депеша „Викиликса“, признати да је њена сребреничка пресуда о геноциду у жалбеном поступку опстала само „из политичких разлога“… Који су то разлози – видели смо и у четвртак у Њујорку.

Пирова победа

У четвртак смо у Њујорку лепо могли да видимо и где су наши пријатељи. Нису тамо где их, као геополитичке жртве стокхолмског синдрома, упорно колико и безуспешно тражимо већ скоро четврт века. Они у ових четврт века нису престали да нам желе исто што су нам желели и бомбама и санкцијама, и овом приликом су то и потврдили.

С тим што и ту има изузетака, међу којима се Мађарска Виктора Орбана својим гласом против истиче поготово. Мађарска, истовремено, одузима и вишак разумевања за антисрпски глас Црне Горе. Обе су чланице НАТО-а, и обема им је услед тога суверенитет ограничен, али је Орбанова Мађарска имала храбрости да не уради како јој се нареди док Црна Гора, упркос свим својим храбрим прађедовима, није.

Али ти прађедови били су Срби кад су били храбри, а када су Црногорци престали да буду Срби нестало је и храбрости… Тако да сад постаје јасно да су господари црногорске суверености – а то нису њени грађани – дозволу за смену Мила Ђукановића дали под условом да се од његове политике не одступа. Што ће рећи да ће се права промена тамо догодити тек кад скупе довољно, на пример, храбрости, па се сете да су Црногорци исти Срби јер су иначе само туђе слуге. Као приликом овог гласања о Сребреници.

Што се пак Србије тиче, ова победа Запада показује се као Пирова и зато што је Србима помогла да остваре национални консензус – наше истраживање открива да 82 одсто грађана Србија верује да Сребреница није била геноцид, док само 5,3 одсто верује Билу Клинтону, Џорџу Сорошу и њиховој сарадници из Хашког трибунала.

Такав консензус, као што је познато, постоји и око других кључних питања, од признања самопроглашене независности Косова и Метохије, преко уласка у НАТО до увођења санкција Русији. Која је поново, као и Кина, на делу показала да нам је прави пријатељ.

Председник Вучић најавио је да ћемо у Уједињеним нацијама са Русијом почети да утврђујемо ко још има још бољих разлога да буде осуђен за геноцид; од Немачке надаље, свима су им руке крваве све и ако им је савест мирна само зато што је немају. Тако да немамо право да не урадимо то што смо најавили, већ и зато што је то једини начин да поништимо последице резолуције коју су донели само да би нам нашкодили.

Али не само то. Ако је већ сукоб постао отворен и неповратан као што изгледа, онда је ово изузетна прилика и да, као Грузија, уђемо у процедуру усвајања закона о страним агентима, јер су се и у овој ситуацији око Сребренице, објашњавајући да је то скроз ОК, такозване невладине организације понашале као страна агентура. Па ред налаже да их тако и назовемо. А кад смо већ код тога, и да укинемо накарадни Закон о родној равноправности и да преиспитамо све остале сличне тековине наших покушаја да им удовољимо на сопствену штету у нади да ће нас оставити на миру. Неће, што су овом приликом у Њујорку и показали.

Истовремено, то ће бити и кораци ка ослобађању Србије.

У супротном, уосталом, остаје само да погнемо главу и своју децу научимо да су крива онако како им је то преписала она Патриша Волд.

(Спутњик)