Шта је српски национални интерес? Ово је дефинитивно питање које вреди читаво богатство. Често користимо тај термин, а заправо га никада нисмо дефинисали. Питати просечног Србина шта он подразумева под појмом „српски национални интерес“ је илузорно. На сто Срба добићете сто различитих одговора.
Али ту је најпре крива наша интелигенција. Што она самозвана, што она истинска. Најпре због чињеница да она сама не зна шта би се могло подвести под овај појам. Ниједно руководсто од почетка вишестраначја, па ни ово садашње коме и сам припадам, није умело да дефинише шта би подразумевало под српским националним интересом. Зато ми лутамо, ударамо као слепи у стубове и губимо битку за битком.
ХРВАТСКА, ЦРНА ГОРА, АЛБАНИЈА
Да ли је српски национални интерес да се бесконачно трошимо у борби за територију на којој данас готово и да нема Срба или нам је циљ да се са онима који су нас најпре демографијом и парама, а потом и голом силом, са тих простора почистили, разграничимо? Да ли је можда национални интерес да се се окренемо просторима где има Срба и да се за њих боримо? Шта је наш национални интерес данас, а шта ће бити у будућности? Док то не дефинишемо, наши порази ће се наставити.
Хрватска данас, без обзира што се демографски осипа, има свој интерес. Прилично хегемонистички и она то и не крије. Упливом њеног капитала у Србију, који је убачен ранијом куповином наших предузећа, она заправо испољава своје хегемонистички намере за освајањем наше територије. Симболички јој је јако битно да нам узме Шарнгредску аду, ако би пуком симболиком прешла ка Бачкој.
У Црној Гори одавно је на делу тзв. кроатизација Црногораца, која је с почетка спровођена тихо, а данас је све интезивнија. Међутим, Хрватска је свој национални интерес, базиран на чишћењу Срба и било каквог православног утицаја, темељно развијала готово читав век. Шиптари су деценијама кроз демографију и куповину српских имања имали свој циљ, а он је био надвладавање Срба на простору Косова и Метохије са циљем да, кад преовладају, тај простор припоје Албанији. Ми наш интерес никада нисмо умели, а ни смели, чак ни да дефинишемо.
Нашу величанствену победу из Великог рата од пре сто година готово до краја смо прокоцкали. Изгубили смо етничке просторе у каснијим ратовима, изгубили смо знатан део становништва са наших етничких простора, најпре кроз геноцид који је над Србима спровођен, али и кроз асимилацију становништва која је највећим делом била насилна.
Највећи проблем данас имамо са конвертитима који настављају да за туђе интересе разједају наш народ. Но, ми немамо одговор, док се канцер шири. А одговор немамо јер немамо дефинисан национални интерес. Срби у не малом броју још увек се клањају Брозу, баш оном који нас је расрбио, а очекују од Вучића да им сачува Косово и Метохију које је тај исти Тито од Срба највише очистио забраном њиховог повратка после Другог светског рата. Највећи син наших народа и народности је Косово и Метохију желео да припоји Албанији и да га преда Енверу Хоџи. Да је то тада урадио најпре би му српски комунисти из тог периода аплаудирали, док би њихова деца и унуци данас Вучића нападала или са једне стране за издају, или са друге зато што није још већи издајник од њихових очева и деда
ШТА СРБИЈА МОРА ДА УРАДИ?
Вучић је данас крив овима што га нападају што кроз политику коју води покушава да дефинише српски национални интерес, а то је баш оно што они никада нису умели. Тај национални интерес негде препознајем у томе да се омеђе границе шта се данас може сматрати српским етничким простором, а он је дефинитивно онај простор у коме Срби доминантно живе као већина. Он је угрожен и прети му даље растакање по свим шавовима, од културолошког, преко националног и економског – уколико га не заокружимо и не кажемо: Од данас ово грчевито бранимо на свим пољима, а једног дана, ако икада ојачамо, можда ће неке боље генерације покушати да врате оно што смо ми и генерације пре нас изгубиле.
Србија и будуће генерације не могу константно да се базирају на некаквом дефанзивном ставу и самопорицању које нам је наметано, већ ће, напротив, када и ако се консолидујемо, (баш као Хрвати и Шиптари) бити време да то окренемо и да паметном дугорочном стратегијом пређемо у офанзиву са помало и хегемонистичким ставом.
Да би се то реализовало, Србија најхитније мора да подигне ниво образовања народа и да сва могућа средства уложи у савремено образовање, да школује и да прави своју интелектуалну и политичку елиту, да се економски подиже, да код младих развија патриотски и милитаристички дух са константним обликовањем будућих генерација да је вредно борити се за отаџбину, да код Срба промени свест о рађању, односно да се на сваком кораку афирмише породица и породичне вредности, и да се увек подстичу и награђују породице које имају троје и више деце.
Таква Србија има шансу да, полазећи од ове основе, у будућности дефинише националне интересе српског народа и да увек и на сваком месту зна за шта се бори.
Владимир Ђукановић
