Шта нам говори то да именовање Арноа Гујона на функцију у МСП истовремено и са истих позиција нападају доказани домаћи аутошовинисти и наводни заступници српских интереса у Хрватској?
Иако је мало неумесно, никога не би требало да зачуди што драмска списатељица Биљана Србљановић напада Арно Гујона и критикује његово постављење на функцију у Министарству спољних послова Србије. Неумесно је због тога што, док Гујона оптужује за десничарску прошлост, заборавља сопствени, у најмању руку, флерт с екстремном десницом с почетка деведесетих година прошлог века у време док није, попут многих њених колега и сабораца, схватила да аутошовинизам обезбеђује лакши и лагоднији живот. То вам је као да сад почне да напада Ацу Лукаса због љубави према кокаину, иако је и сама због тога хапшена. Или да Дејана Миленковића званог Багзи критикује да је цинкарош она, која није кривично гоњена за своју куповину кокаина јер је склопила нагодбу с тужилаштвом. Неумесно је, али је разумљиво.
Неумесно је и што у том нападу износи низ неистина, попут оне да је покрет Идентитарци, којем је Гујон припадао, „постао превише озлоглашен откако је један његов проминентни представник био ухапшен због покушаја атентата (плеоназам) на тадашњег председника Ширака“. То је неистина, јер у време када је Максим Бринери пуцао на Жака Ширака током параде 14. јула 2002. године, Идентитарци још нису постојали, а да ствар буде још гора по тезу коју ту Србљановићева износи, у време када је Гујон покушавао да се кандидује на председничким изборима, Бринери је већ увелико био на слободи и присталица Сеголен Роајал, кандидаткиње Социјалистичке партије. Разумљиво је што би јој то сметало. Док би већина Срба против атентата на Ширака имала исто онолико колико и Јевреји против атентата на Хитлера (ипак је то човек који је говорио да су Срби „народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“, чиме је оправдавао своје ватрено залагање за бомбардовање Срба прво у БиХ, а потом и у СР Југославији), за Србљановићеву је то неприхватљиво, јер се ради о шефу њеног сада бившег мужа Габријела Келера, француског амбасадора у Београду и заменика Вилијема Вокера, шефа Косовске верификационе мисије која је својим деловањем отворила пут за бомбардовање 1999.
Никога не би требало да чуди ни што Гујона и његово постављење напада Милица Чубрило, бивша министарка за дијаспору из редова Демократске странке и амбасадорка Србије у Тунису, јер је и њен рад супротан Гујоновом. Гујон ради на подизању угледа наше земље у иностранству и помоћи Србима на Косову, а Милица Чубрило ради управо супротно – откад не прави дипломатске скандале возећи кола с неважећим или фалсификованим дипломатским таблицама у Тунису, пише не баш патриотске текстове за пропагандни портал под покровитељством француског Министарства спољних послова „Курије де Балкан“, медиј који од свог оснивања 1998. године до данас заступа искључиво интересе државе Француске, било да се ради о подршци бомбардовању или о исмевању „жуте куће“ попут оног Бернара Кушнера.
Чуди, међутим, да из истог угла и на исти начин Гујона напада медиј који би требало да буде гласило српског народа у Хрватској. С истих позиција као и Србљановићева и Чубрилова, па као и „Жене у црном“ и Хелсиншки одбор, на Гујона насрће Ања Кожул, новинарка „Новости“ – новина Српског народног већа. Поред свих зала која се дешавају Србима у Хрватској, именовање Гујона је проблем. „O мoтивимa Гоуиллоновог (иако би требало да је гласило на српском језику, користи се хрватски правопис у којем се имена не транскрибују, што на ћирилици, као што примећујете, изгледа потпуно смешно) рeцeнтнoг хумaнитaрнoг рaдa дoвoљнo гoвoри њeгoвa турбулeнтнa пoлитичкa биoгрaфиja.“ Под један, његов хуманитарни рад није „рецентан“ јер, као што признаје и Кожулова, организација „Солидарност за Косово“ постоји од 2004, а с обзиром на то да је Гујон управо напунио 35 година, то је скоро половина његовог живота. Много је пак интересантније шта то о мотивима говори његова „турбулентна политичка биографија“? Пошто је „исламофоб“ (за шта га од наслова па до краја текста Кожулова оптужује) и „екстремиста“, Гујон много воли Србе. Зашто? Јер су и Срби исламофоби и екстремисти. Србе може волети само неки лудак и једини мотив му може бити заједничка мржња. И то је став који се износи у новинама српске националне заједнице у Хрватској!
Тo, међутим, није нешто што би некога ко прати рад и Пуповчевог Српског националног већа и „Новости“ требало да чуди, и то не само откако његови блиски сарадници одлазе да прослављају операцију „Олуја“ у Книну. „Новости“ су већ годинама гласило не српског народа у Хрватској него онога што хрватски екстремисти, а очито и Пуповац и његови сарадници, сматрају „трећом трећином“ – Србима преосталим после клања прве трећине и протеривања друге трећине који се имају „интегрисати“, односно асимиловати у хрватско друштво. Како другачије објаснити чињеницу да колумниста овог листа Синан Гуџевић недопустивим сматра да су имена фудбалера на дресовима Партизана исписана ћирилицом? Уместо да брани ћирилицу у Хрватској, колумниста српских новина напада ћирилицу у Србији. Колико је смислено да се у новинама Срба из Хрватске појави став да је „Вуковар највећа хрватска лука на Дунаву“? Па има у Вуковару још Срба, Богу хвала, иако их у Српском националном већу, изгледа, више нема, а у „Новостима“ још мање, па би колумниста Борис Дежуловић ипак требало да напише „највећа лука Хрватске“. А и он се стално показује. Тако је попут колеге Гуџевића, уместо да брани СПЦ у Хрватској, узео да је напада у Црној Гори и то усред бесрамног покушаја режима Мила Ђукановића да отме светиње.
