Пише: Милош Кордић
Данас, на 17. годишњицу 5. октобра има их који се већ од раних јутарњих часова питају, а и током дана ће се питати, и у медијима и међусобно, а и сами себе ће вероватно питати: шта је то нама донео а шта однео 5. октобар 2000. године? (Наравно да би његове од Запада, који је сам себе прозвао међународном заједницом, добро плаћене лучоноше, односно хорда антисрба, неостварених професора, политичара, настраних сексуалних анемичара, који у животу ни председници савета станара својих зграда никад нису били, обијача Народне скупштине, разбијача стакала по излозима Београда, којекаквих беспосличара… волеле да се тај њихов дан пише великим словом. Било би у ствари лепо, мислили су већ 6. октобра они, да се тај њихов 5. октобар прогласи државним празником. Али им се то није остварило. Мало је оних који га хоће и с малим а камоли с великим словом. Јер међу њима, тим уличним превратницима, било је и оних који су га се први одрекли, који су издали његове и своје а да никад нису ни знали ни схватили какве и чије идеале.)
А сад најпре о томе шта нам је донео.
Донео нам је глобалистичку, неокапиталистичку, робовласничку диктатуру, анархију и некултуру. Донео нам је идеологију потпуно страну човеку ових простора, а Србима посебно. Донео нам је левке за испирање мозгова. Донео нам је подмуклост, подлост, деструкцију сваке врсте, свих облика. Донео нам је лаж у свему, за све и о свему. Донео нам је беду, глад, сиромаштво на сваком кораку, безбројне народне кухиње, довео нас пред контејнере.
Да би се догодио 5. октобар, морао је да нам се донесе осиромашени уранијум и безбројне болести с њим и од њега.
И шта нам је још донео 5. октобар?
Донео нам је тобожње наше власти пуне незналица, неспособњаковића и мрзилаца свега што је Србија, свега што су Срби и свега што је српско. Донео нам је хаос у коме се не зна ни где је крај а где је почетак било чега. Донео нам је раздор. Донео нам је своје нељудско и антипородично радно време. Донео нам је смеће од својих америчких филмова. Донео нам је медије, уз заиста ретке изузетке, који су дно најдоњег сваког дна од било каквих медија, од било каквог новинарства. Донео нам је наметање кривице за оно за шта нисмо криви. Донео нам је председнике извињаваоце за оно што никад и никоме нисмо учинили. Донео нам је пљачкаше, разне тајкуне, израбљиваче, отимаче много чега што је народ деценијама стварао и створио. Донео нам је разне белосветске поробљиваче. Донео нам је иностране амбасадоре који нам воде наше политичаре и до тоалета. Донео нам је безбројне иностране банке које су нас до голе коже опљачкале. Донео нам је приватизацију која нам је уништила све што смо имали. Донео нам је енормне дугове. Донео нам је (и довео) однекуд из белог света тобожње експерте, а нашег порекла, за све и свашта, који су нам одрали и ово мало коже што нам остало на костима. Донео нам је немерљиве количине дроге, алкохола. Донео нам је разне полиције и жандарме, који су углавном беспомоћни, јер се број злочина шири невиђеном брзином, а њих нам је, полицајце и жандарме, поставио испред школа, дечјих вртића, здравствених установа… Донео нам је професионалну војску чији се припадници упућују у бели, широки и ратовима захваћени свет. Али их нема на Косову и Метохији. Али их нема у Рашкој области, у којој царују Пријатељи Санџака. Донео нам је американизацију свега и у свему: од телевизијских слагалица до назива фирми. Донео нам је, ма ко шта мислио о томе, чисту и беспоговорну окупацију. У којој се сада проводи све оно што није стигло да се проведе протеклих година, од 5. октобра 2000. године. Америка не спава, Европска унија не спава, Нато не спава. Бар кад је ово Србије што је остало у питању. Јер услови за пријем у Европску унију, ту лаж од било какве уније, множе се и постављају један за другим.
А сада о томе шта нам је однео.
Однео нам је систем који у многим својим сегментима није ваљао, није био добар, наравно, али га је требало мењати, дорађивати, побољшавати – био би бољи од овога што сада имамо. Однео нам је државу, којој ни дан-данас не знамо границе. Однео нам је Косово и Метохију. Односи нам Војводину, Рашку област, југ Србије… Где је крај? Однео нам је економију: и банке, и привреду, и у привреди, беспоговорном и невиђеном пљачкашком приватизацијом, све што је радило и производило. Однео нам је дакле производњу и извоз. Однео нам је школство, породицу, отео нам је децу, однео нам је васпитање. Свакодневно нам односи део по део онога што смо били: и традицију, и национално осећање, и знање, и веру, и песму и игру, и културу, и забаву, и спорт…
Однео нам је 5. октобар и добар део оних који су га на крилима лажи и плаћеништва и донели. Јер ти нису више потребни својим белосветским газдама. Па су их наследили они који су 5. октобра 2000. године били њихови жестоки противници. Да они наставе онде где су петооктобарци стали. Па ће народ ове земље имати прилику да се увери како ће и шта ће они – ти жестоки противници признавања Косова, приватизације, задуживања… Народ ће имати прилику да види и чује. А до тада – ко преживи…
А господи петооктобарцима никако није јасно да се они нису у тој петооктобарској ујдурми, у том свеопштем хаосу по београдским улицама борили против Слободана Милошевића и његовог режима. Њима никако не иде у главу да они нису њега рушили, као што су мислили.
Тада је, господо, рушена Србија! Рушен је и у црно завијан српски народ!
То је било у питању. А не Слободан, који је ни коју годину раније био вашим газдама фактор мира и стабилности на Балкану.
А сада, четрнаест година после свега, готово да је и неважно шта је Србима и читавој Србији донео а шта однео тај наметнути дан, односно та ноћ. Јер лепо је народ рекао а Вук записао: Чувај ти мене од свога, а од туђега ћу се ја сам чувати.
