Мало је вероватно да ће Црна Гора уважити препоруку Спољнополитичког комитета Европског парламента, који је усвојио извештај о борби против организованог криминала на западном Балкану у којем се наводи да „државе региона, па и Црна Гора, треба што пре да отворе досијее тајних служби и првенствено раде на разбијању криминалних организација, уместо да се фокусирају на индивидуалне случајеве”.
Деценијама је бивша власт Мила Ђукановића јавно обећавала да ће скинути прашину с тајних списа и разних досијеа, јер то захтевају стотине породица голооточких жртава, политичких осуђеника, јавних и културних радника, новинара, писаца, које је тајна полиција годинама пратила, малтретирала, а неке и хапсила.
Од пада комунистичке власти почетком деведесетих година прошлог века Црна Гора није имала политичке воље и храбрости да отвори тајне досијее, па ни оне који су се односили на хапшења политичких неистомишљеника. У тајним списима, тако је бар сведочио један оперативац тадашње Озне, било је и оних који су хапсили због руског кромпира или тамничили на Голи оток само зато што су удбашима за око запале поједине жене. Било је свега, сем професионалне части и достојанства.
Те и сличне приче из Црне Горе, посебно Никшића, забележио је у филму „У име народа” генијални режисер Живко Николић. Појавом његовог филма у тадашњем руководству Савеза комуниста Црне Горе (СКЦГ) настала је права пометња. Заказана је седница Централног комитета СК ЦГ, а на дневном реду су се нашли Николићев филм и тадашњи непослушни и једини слободни омладински лист „Омладински покрет”.
Скоро 10 часова трајала је расправа након филма и констатовано је да су филм „У име народа” и „Омладински покрет” ударили у темеље „самоуправне и демократске Црне Горе, њеног јединственог СК-а и руководства”, све с циљем да „послуже ретроградним групама и страним налогодавцима, али ће ЦКСК и његови комунисти знати како да се обрачунају”.
Зашто би стенограми и тадашње расправе о овом случају били тајна, као и остала документа из комунистичког доба? Али и она о мајском референдуму 2006. године за обнову независности Црне Горе? Ако је све на референдуму било регуларно, поштено и демократски, зашто су дешавања у вези с њим, за време одржавања и након проглашења независности Црне Горе под ембаргом државне тајне?
Имена многих политичара, интелектуалаца, писаца, глумаца, аналитичара, новинара и НВО активиста нашла су се у подебелим свескама тајне полиције. Међу њима је и одређени број тајкуна, али и докумената на основу којих би се расветлила многа убиства у Црној Гори у протеклих тридесетак година.
Посланици Демократског фронта (ДФ) у многим јавним расправама, посебно у Скупштини Црне Горе, тражили су и траже да се отворе тајни списи АНБ, јер, како су оценили, без тога неће бити демократизације нити помирења у Црној Гори”. ДФ верује да ни ова власт неће уважити препоруку Европског парламента и то „из политичких разлога, али и због могућности да се у тим тајним списима не нађе неко од њих”.
Небојша Медојевић, некадашњи члан Одбора за одбрану и безбедност, каже за „Политику” да је Црна Гора једина земља у региону која се није бавила овом темом. Тврди да је „почетком деведесетих тајна служба Црне Горе у садејству са службом бивше Југославије основала политичке партије”.
„У то време лидер Народне странке је јавно признао да је његову партију формирао тадашњи функционер државне безбедности Бошко Бојовић. За мене је најкатастрофалнији био период од 2006. године наовамо. Тада су се формирала два криминално-шверцерска клана. Тада АНБ постаје део логистике интернационалне мафије међународних криминалних група”, истакао је.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
