„…И наши су се комунисти сетили да имају отаџбину кад су им то у Москви рекли. Тек на Петој земаљској конференцији, неколико месеци пре слома Југославије, они су по диктату из Москве окренули ћурак наопако. Донели одлуку да се боре за одбрану државе. Две деценије су рушили ту државу, а онда, неколико месеци пред почетак рата, пало им на ум да буду патриоте и да бране државу. А пре тога хвалили усташе и ВМРО, најљуће непријатеље те државе, посебно српског народа. Да се не лажемо и о патриотизму да не причамо, барем што се српских комуниста тиче.“
-Данко Поповић, „Свињски ујед“ –
Поред овога, интересантно је то зашто комунисти дижу устанак скоро три месеца по слому Краљевине Југославије и потписаној капитулацији, а подижу га тако што убијају два српска жандарма у Белој Цркви на сеоском вашару, Богдана Лончара и Миленка Браковића. Богдан је иначе са породицом побегао од усташа у окупирану Србију, али „ослободилачки“ метак комунисте Жикице Јовановића „Шпанца“ ипак није успео избећи.
И зашто се устанак диже баш у Србији, када је већ један устанак против окупатора био активан још од 8. маја и када је највећи број дневно убијаних Срба био у НДХ, где се већ српски народ на више места дигао на оружје у одбрану голог живота и опстанка и где се сходно томе требало највише помоћи устаницима?
Ко зна одговор на ова три питања;
- Зашто су комунисти „каснили“ са устанком недељама за ЈВуО и Србима у НДХ? ,
- Зашто су га започели убиством два српска жандарма? и
- Зашто је устанак подигнут у Србији (која је једина била под директном немачком војном управом и тада „најсигурније“ могуће уточиште за Србе, што избеглице које су пристизале свакодневно са свих страна неспорно доказују) ? ,
зна сасвим довољно да закључи какво је било потоње деловање комуниста у рату и после.
Дакле, 7. јул не може никако бити почетак борбе против окупатора, јер је она већ тињала и у окупираној Србији и широм капитулирале Краљевине Југославије, нарочито у НДХ и јер су жртве биле Срби, стога 7. јул може евентуално да значи почетак братоубилачког рата у Србији, који су комунисти овим најавили и продубили потоњим разбијањем краткорочне комунистичко-равногорске сарадње у јесен 1941. године, непоштовањем договора Тита и Драже те нападима на војнике ЈВуО. Добро је што је овај датум укинут као државни празник још 2001. године, јер уистину ништа похвално нема да се слави у њему, осим ако сте острашћени (нео)комуниста који сања нове револуције, братоубилачке ратове и „обрачунавање“ са „сарадницима окупатора“ . Никад више Србин на Србина.
Никола Јовић
