Од Христа смо сазнали да је од свега најважнија љубав. Она нас чини радосним на нашем путу ка Богу, којим ходимо у заједници са другима. Сви који се крећу тим путем испуњени су радошћу која произилази из љубави према Богу и ближњем, а та љубав рађа се из свести о Божјем сведржитељству, свемоћи и свеприсутности. Зато је наша потрага за Христом потрага за љубављу, а тамо где је љубав, тамо је и Бог. Чудна је та наша потрага, јер ни Бог, ни љубав, ни радост нису видљиви, а од њих је сачињен и њима осмишљен живот.
Људи којима је овладала похлепа сваку жртву доживљавају као губитак, а за друге је она израз и потврда љубави. Човек је спреман за љубав када постане способан за жртву. Љубав се дакле, мери жртвом. Када неког волимо, ми смо спремни да учинимо све за њега и да му дамо све што је наше, а тада нисмо на губитку него на добитку. Јер смо, дајући, умножили а не изгубили оно што смо имали. Парадоксално је, али задивљујуће, да пружати љубав, не значи тражити ту животворну силу, него напротив, још више стицати је.
Љубав је саткана од поштовања, а поштовање од разумевања. Покорност је супротност љубави јер произилази из страха који нас скреће с пута ка Богу који је Љубав. Страх Божји је, заправо, страхопоштовање пред Његовом узвишеношћу која нас чини послушним а не покорним и неслободним. Послушање извире из љубави, а извор покорности је страх.
Наш живот је потрага за срећом која се налази само у заједници са другима. Радост је трајна само ако се подели с неким, а човек је истински срећан само једино ако учествује у туђој радости. Највећа радост произилази из нашег заједништва са Христом.
Источник живота је љубав која се налази у Богу. Људи имају необјашњиву потребу да воле зато што су створени да вечно живе. Определити се за љубав значи смело хитати ка вечном животу.
Када постанемо православни, сазнајемо како изгледа живот у слободи. Једино слобода живот чини живим. Тада схватамо да су предуслови слободе храброст и радост. Када је неко слободан, онда је он и радостан јер тиме личи на Бога, и Он му постаје близак.
Христос је присутан на свакој Литургији која није била јуче, нити ће бити сутра, него је увек данас.
Људи добре воље се препознају по томе што свима желе добро и што се радују туђем успеху. Они су прави пријатељи, каквих нема много, људи с којима можемо слободно да разговарамо о било чему.
Ако постоји љубав, присутна је и нада; зато тамо где има љубави нема страха.
Не треба да се плашимо смрти јер она представља наш коначни сусрет са Христом.
…
Личности постајемо када скупимо храбрости да живимо у слободи коју нам Бог даје.
…
Себичан човек не воли ни себе нити друге. Њему је љубав непознаница, зато живи досађујући се.
Када је човек агресиван, то значи да живи у страху; тај страх и осећање немоћи он хоће да прикрије надменим односом према другима.
Авантура на земљи звана живот условљена је и људским а не само Божјим намерама. Бог не чини ништа на силу, мимо човекове слободне воље.
Када се са неким упознамо и спријатељимо, постајемо одговорни за то познанство које прераста у пријатељство уз помоћ љубави. Она се рађа ако у нашем сусрету са другим суделује и учествује Бог. Човек постаје личност само при сусрету са другом личношћу – човеком и Богом. Бог нас током живота оспособљава да се храбро суочавамо са стварношћу.
Одељак поглавља: „КО СМО, ОДАКЛЕ СМО И КУДА ИДЕМО?“ из књиге БУЂЕЊЕ, аутора Стевана Петковића.