Свака нација од имена и угледа има својих 300 јунака што су кренули, не страхујући од готово сигурне смрти, у ослобођење од ропства или у борбени сусрет неупоредиво надмоћнијим освајачима.
Неке од тих хероја памти цео свет, а неке ни њихови потомци.
Ми, нажалост, припадамо оној другој, „заборавној“ и незаинтересованој групи.
Ствар се додатно компликује и све добија још гори утисак тужном чињеницом да се у нашој историји славно истиче не једна – већ безбројне групе оваквих заборављених јунака над јунацима из разних векова србске историје.
Насупрот томе, кренух у једно од толиких могућих отаџбинских хаџилука – ка Грабовцу, надомак Деспотове Манасије.
Ту је, под окриљем ресавске Тврђаве-Храма, одрастао и одатле у славу кренуо Карађорђев херојски војвода Синђелић. Са овог места су према густој шуми турских копаља пошли србски Спартанци, њих 300, под командом најбољег и најхрабријег међу њима.
Презиме добивши по мајци Синђелији (која га је васпитала и отхранила), без сећања на оца који је умро док је Стеван био још сасвим мали, овај митски српски херој је из свог маленог Грабовца пошао, са три стотине устаника, према Јасењару, Иванковцу, Ћуприји, Параћину, Ражњу, Делиграду… све до свог Термопилског кланца на чегарском брду, где је – пуцњем у бурад са барутом – последњег мајског дана 1809-те одлетео у вечност, заједно са својим верним саборцима (тад их је било већ десет пута више него на почетку ове јуначке епопеје).
Овакве личности одређују карактер и судбину свог народа, високо подижући лествицу онога што се од њега тражи и очекује.
А србском народу је та историјска лествица толико високо уздигнута да морамо скупити заиста сву своју снагу, веру и храброст да бисмо заслужили поштовање сопствених предака и потомака. Да не бисмо постали она најслабија, зарђала и трула карика која трагично прекида вековни челични ланац заветног отпора злу и предаји горима од себе.
Стеван Синђелић је личним примером потврдио јуначку традицију јуначких подвига његовог витешког имењака, србског супер-хероја, достојног сина Светог Кнеза Лазара. И показао да не морате имати блистави оклоп, нити живети у средњовековној епохи да бисте стали у ред Светих Ратника.
Довољно је верно се држати заветних, светосавских и косовких заклетви – датих једном за свагда, изнад свих временских, „логичких“ и овоземаљских ограничења.
То ми је пролазило кроз главу док сам шетао тремом и двориштем Синђелићеве куће, пред још увек постојећом капелом из које су, према нама и будућности, храбро пошли они чијим су лобањама Турци касније градили застрашујућу и величанствену Ћеле-Кулу.
Турака овде више нема, а Стеванови Ресавци и даље живе у нашим срцима и у блиставој, вишетомној Књизи Подвига још увек непобеђеног србског народа.
Драгослав Бокан
Извор: srbski.com
