Српска црква од јуче и формално, а од четвртка и суштински, у идентитетском обиму не постоји у Црној Гори. Све се завршава, као и обично — плишано. Одговорност за то сноси и митрополит Амфилохије Радовић који треба да позове народ на улицу, јер је улица у и око државних институција отела Српску цркву. То је цијена циркуса кога су политичка елита Срба и црквени врх СПЦ у Црној Гори правили свих ових година.
Још од времена када је пресудно подржао Мила Ђукановића на предсједничким изборима 1997. године и када је, акцијом “пиштаљка“ учествовао у рушењу Слободана Милошевића, након чега је београдски политички талог и голи шљам дошао на власт у Србији, митрополит Амфилохије је назаобилазни фактор одговорности за катастрофалан положај Срба у Црној Гори.
Зато је природно што се управо митрополит црногорско—приморски потрудио да “спријечи“ Андрију Мандића да се јуче кремира у сред Скупштине Црне Горе, иако овај то никада “наживо“ не би учинио. Сем што, наравно, по обичају диже вику за медије у корист рођеног кума Мила Ђукановића.
Онога тренутка када је Андрија Мандић свјесно угасио Српску народну странку, политичка прича Срба у Црној Гори је замрзнута и “донирана“ на макар 15 година. Када је Амфилохије Радовић, мимо Устава Српске цркве, умјесто канонских одредница, почео на званичним печатима, одмах након покраденог референдума, да користи термин “Православна црква у Црној Гори“, “кумовао“ је садашњем подстанарском статусу Српске цркве у мафијашкој држави Мила Ђукановића.
То што је Александар Вучић, кроз став да је Црногорска била аутокефална црква, поручио Амфилохију Радовићу да никада неће бити српски патријарх, непреболни је проблем српског предсједника и цетињског митрополита. Али не и остатка Васељене.
Андрија Мандић је на вријеме да одржи ријеч и да запали себе и Скупштину Мила Ђукановића, сјутра, у четвртак. У томе га једино може спријечити подсјећање на вријеме када је био члан Савеза реформских снага Анта Марковића и бранио мир и конфедералну Југославију.
Таман као што ће будућа Православна црква у Црној Гори имати конфередералне везе са Београдском патријаршијом и другу, “додатну“, столицу код Васељенског патријарха.
Да Срби имају икакав статус у Црној Гори, макар и мањински, а немају га због Андрије Мандића, нико нам не би отео цркву јер бисмо били дефинисан друштвени субјект у држави. А субјекту се не отима, отима се срачунато недефинисаној “руљи“. Овако ће нам убудуће Ана Брнабић посредовати да изнајмимо црквене објекте које смо градили док су Турци купили харач на овим просторима.
Срби у Црној Гори су продани и издани као гомила јагњади на локалној пијаци. Када сам на вријеме на то упозоравао, био сам, од стране етничких предузетника, означен као “издајник“. Сада су рачуни дошли на наплату.
Да подсјетим — након растурања заједничке државе и гашења националног покрета, тадашњег СНС—а; изгубљен је српски језик, уз општи политички консензус; улазак у НАТО се “одиграо“ без једног протестног скупа, а губитак идентитета Српске цркве, уз Српску кућу, односно апанажу од три и по милиона евра.
Зна се ко треба да позове народ да се не разилази са улице док Мило Ђукановић не повуче закон и док се не повуче свима нама са грбаче. Када је Српска црква у Црној Гори изгубила мисију страдања престала је да буде оно што је у историји била.
Добрило Дедеић, предсједник Српске листе Црне Горе
