Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осјећај поноса, без премца међу животињама. Код вука је етика исто што и памет. Вуков устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човјека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби. Давно је највећи од свих Срба, Свети Сава, постао заштитник вукова и тако односе са вуковима учинио пријатељским. Вук је у Срба до скора уживао симпатије, а омиљен је био код хајдука којима је доносио срећу. Хајдук никада за живота није хтио да убије курјака, звијерца, непоменика, дивина…
А, онда су неки урбани хајдуци етикетирали вукове државним непријатељима. Тако се данас одржавају бројне ловно-туристичке манифестације у којима вукове убијају из забаве и спортског духа. Заиста један „хуман“ спорт. Док вук напада због хране или када је угрожен, човек то ради из хобија. Ко је ту већа звер? Ваља знати и да ловци, када ухвате у замку курјака, углавном ухвате оног који се свјесно жртвовао за чопор свој. У овој причи вуци нису предатори, већ људи.
Било је приједлога да се ловци шаљу на психоанализу како би се утврдило одакле потиче страст за убијањем. Било је апела и да се забране хајке, те да се жртве најглупљег спорта који постоји, рехабилитују. Огромној навали ловаца кумовали су и убице-туристи који су дошли из иностранства, из земаља у којима је стријељање вукова строго забрањено. Нису уродиле плодом петиције да се ловци голоруки хватају у коштац са вуцима како би и курјаци имали неке шансе. Не одричу се ловци пушака иако знају старо правило да: „ко нема међу ногама, има пушку.“ Као и међу Србима, бијела куга завладала је и међу курјацима.
Што је мање вукова, то је мање Срба – вјеровали су наши стари.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: