У сваком рату прво страда истина и правда, ове речи су синоним за Цркву која је на Голготи још од првих дана установљења. Рат у Украјини колико год има одлике глобалног сукоба, толико је и као сваки рат каиновски – братоубилачки. Овакви ратови су најгори, нико као брат не убија, нико не просипа више крви него када просипа своју крв.
ПИШЕ: Небојша Лазић
Читав сукоб се претворио у страдалност вере, у страдање Православља. Политичко разапињање, прогони и обрачун са онима који сведоче своју веру јесте укратко историја хришћанства, али и садашњост Православља од Лавова до Одесе. Ретки су они који дижу глас за потлачене, за страдалнике. Немоћ од насилника, кукавичлук и страх за себе су пресудни фактор у окретању главе од мученика, срећом није српски ћутати, па тако на све ово и наша Српска Праволавна Црква није ћутала, дигла је глас, устала за своју браћу једновјерну и многострадалну. Напад на Украјинску Православну Цркву је идеолошки, геополитички, глобалистички обрачун са Христом, оживотворење Великог инквизитора од Достојевског у наша времена.
Сви ми смо видели апокалиптичне снимке и фотографије из Галиције, запаљене цркве једине канонске Цркве у Украјини – УПЦ, снимке малтретирања свештенста од репресивног система безбедности и неонацистичких фаланги које исповедају паганизам, не чак ни словенски него германски. Верске размерице у Украјини трају још од успостављања прве Kијевске митрополије 997 године, такав геополитички простор између римокатолицизма и православља увек је био место супростављања. Од кнеза Владимира и покрштења Руса на овим сверуским просторима долази до страдања, вера се мучеништвом сведочи.
Од XИ до XИИИ века, Православље на овим просторима је под ударом Монгола и Татара. Затим је дошло под удар пољско-литванске заједнице. Kроз покушај унијаћења и продора Германа на историјски простор Словена, долази до германизације и латинизације овог простора, врхунац овога је била 1596. године када је потписана Брест-Литовска унија. Kијевско-Печерска Лавра за све то време постје духовна престолноница словенског православља. Богослужбене књиге штампане у Kијеву су долазие и до наших крајеве док смо били под турском чизмом. Многе значајне личности српске црквене хијерархије су управо школовани у Kијевској Лаври. Везу између садашњег простора Украјине и наших простора су видели и на Западу, па су и унијате које су унијатили по Галицији долазили и у Херцеговину и Боку у XВИИ веку.
Страдање је затим настављено под власти бољшевика, када су затварани манастири, прогоњена Црква и верници, али опстала је вера и у тим периодима. Распадом Совјетског савеза долази до првих шизми у Украјини, која је већ имала формирану територију, али недовољно формирану народност или националну савест.
Раскол
Филарет Денисенко након што није постао патријарх Московски и све Русије, одлучио на раскол и одвајање од канонске УПЦ која је имала висок степен аутономије при Руској Цркви и оснива своју Украјинску Православну Цркву Kијевског патријархата. Ова расколничка групације остаје маргинална све до Мајданске обојене револуције, када најватрени Украјинци који нису идентитетски јасно дефинисани, схватају да би имали своју државу и народ морају имати свој језик и своју Цркву, па се један број њих управо окреће овој расколничкој групи.
Велике силе које Украјину желе као антируску државу и ако је центар Руске духовности и душе управо поменута Kијевска Лавра схватају да им треба једна црква под контролом државе и користе своје експоненте моћи са Фанара да издејствују Томос о аутокефалности за две расколничке групације које се на кратко уједињују 2018. године у јеку борби на источној страни Дњепра за опстанак становништва. Уз лобирање Петра Порошенка у класичном цезаропапистичком стилу уз стварни благослов Запада патријарх Вартоломеј даје Томос о аутокефалности уједињеним шизматицима Епифанију Думенку и Филарету Денисенку, први поменути је саслуживао са члановима НВО ЦПЦ, тачније тзв. епископом Борисом како је представља у Црној Гори поменути.
Интезивирани напади на једину канонску Цркву
Убрзо након добијања тзв. Томоса долази до опет раскола унутар неканонске Православне Цркве Украјине. И тада се интензивирјау напади на Православље и једину канонску структуру у Украјини – Украјинску Православну Цркву под омофором Митрополита Онуфрија. Наши читаоци памете да је у јеку литија у Црној Гори једну од литија предводио Митрополит Онуфрије и тиме изразио солидарност са нашим народом који се тада нашао под ударом бившег режима Мила Ђукановића.
Нама је претило отимање наших храмова и светиња, а у Украјини се тај сценарио одиграва увелико. Велики број храмова је отет, манастира, СБУ је претресла чини се свакога ко носи мантију и ко исповеда веру у њима доступној територији. Један дио Kијевске Лавре тј. Трапезунски црква је отета још током прошле зиме. На друштвеним мрежама смо могли видети крстове коју су поцрнили на куполама када је у храмове ушла неканонска и државна ПЦУ.
Страдање, али и исповедништво вере се наставља. Бројни су затвори сада у Украјини исупњени молитвом, пуни су свештенства и монаштва православног. Чувени просветитељи попут митрополита Јонатана који је осуђен на пет година затвора, митрополит Јефрем из Kривог Рога такође и десетине епископа и хиљаде богослужитеља је задесила иста судбина.
Свима нама познати „Баћушка“ из документарног филма „Небеска Тврђава“ митрополит Лонгин је такође утамничен у казамату. Човек који носи ореден хероја Украјине. Митрополит је усвојио око 500 деце, којима је дао своје презиме. Ти анђели су били одбачени од својих биолошких родитеља, бескућници са најтежим болестима од церебралне парализе, хива, давновог синдрома и свих најгорих медицинских дијагноза. Такве одбачене од друштва, породица и људи митрополит је узео себи старао се о њима дао им дом, пружио љубав и направио себи породицу сведочећи Јеванђеље. Безброј је овако светлих примера Православља сада у Украјини, тамо где је страдање ту је и светост живота. Браћа наша једновјерна носе крст који је итекако познат и нашем многострадалном народу. Наше је само да не окренемо главу од страдања, да не ћутимо јер ћутање јесте кукавички вид саучесништва.