Поручник Мирко Ћирковић, тадашњи двадесет-осмогодишњак и командант Чегарског корпуса, стигао је 1942. године у сврљишки крај и врло брзо успео да створи војску од 1000 људи. Постао је страх и трепет за Бугаре. Представљајући им праву ноћну мору, они су исте године расписали потерницу и награду за његову главу.
Поручник Ћирковић се посебно истакао приликом спасавања савезничких пилота током 1944. године који су били оборени изнад територије југоисточне Србије. У једном тренутку код Ћирковића се налазило чак око 30 пилота који су касније сви до једног пребачени на Равну Гору. Посебна пажња била је усмерена на једног од њих. Наиме, пилот Петерсона је првобитно пао у руке бугарских окупатора, али је храбром интервенцијом под Мирковом командом истргнут из бугарских канџи и заједно са другима пребачен на сигурно. За овај јуначки подвиг генерал Дража Михаиловић га је унапредио у капетана прве класе.
Након тзв. ослобођења Београда није желео да се преда новим окупаторским властима. Иако је било извесно да је краљева војска поражена, срце јунака попут Мирковог било је одлучно у намери да се бори до последњег тренутка. Комунисти су дошли до њега преваром, преко издаје једног од његових људи. Мирко је био опкољен, као и његови верни пријатељи и пратиоци Десимир Ђорђевић из Црнољевице и командант 1. нишке бригаде Славко Минић Џагрдан из Нишевца.
Јуначки је погинуо 8. фебруара 1945. године у земуници подно Старе Планине, на месту званом Крајиште. Чак и у том тренутку на првом месту му је било да сачува част и образ. Када им је нестала муниција и када је било неизбежно да ће пасти у руке непријатеља, одлучили су да ако већ тако мора онда да у том тренутку не буду живи па су активирали последње бомбе и преселили се у Царство небеско.
