Петар и Павле Голубовић имали су само 7 и 5 година, када су заједно са својим родитељима стрељани у Коњицу у јулу 1992. Њихови родитељи Ђуро и Власта били су професори у коњичкој гимназији и остали су у том граду, иако је већина Срба напустила Коњиц. Веровали су да су безбедни и да немају разлога за бригу и страх, јер никоме нису учинили никакво зло.
Припадници специјалне полиције су у ноћи 1. јула 1992. упали у њихов стан и одвели оца Ђуру, мајку Власту и њихове синове узводно уз Неретву и на 5 километара од Коњица их стрељали. Игром случаја седмогодишњи Петар је преживео стрељање и када су злочинци отишли извукао се испод тела убијених родитеља и у пола ноћи пошао да тражи помоћ. Дошао је до полицијског пункта у селу Бијела и испричао полицајцима шта се догодило.
Ти полицајци су га изручили истим људима који су убили његовог брата и родитеље, тако да је мали Петар од 7 година по други пут стрељан. О том злочину дуго се после рата ћутало у Коњицу. Тај мук први је прекинуо Анис Косовац, који је на улазу у православно гробље у Коњицу подигао спомен плочу својим комшијама друге вере, дечацима Петру и Павлу, која данас подсећа и опомиње на нешто што никада не смемо заборавити, а што неки већ годинама покушавају да забораве.
У месту Борци прошле године обновљена је црква Светих апостола, Петра и Павла и посвећена убијеним дечацима. И тако се сада уз ликове апостола, на престоној икони, налазе и ликови невино страдале дечице која се раме уз раме са Споменком Гостићем, Милицом Ракић и Марком Симићем моле за нас данас. Наша је дужност да их вечно памтимо.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
