Након избијања Другог светског рата, Александар Мишић као и сви наследници велике четири војводе, облачи четничку униформу и ставља се на располагање Ђенералу Дражи Михаиловићу. Убро постаје један од најоданијих Дражиних сабораца и командант Рибничког четничког одреда. Родна кућа Живојина Мишића у Струганику била је једна од најчешћих места боравка и скривања Драже и њега.
Немци им 6. децембра 1941. улазе у траг и опкољавају Мишићеву кућу полако правећи обруч око ње. У том тренутку у кући је био Дража са мајорем Захаријем Остојићем. Минути су одлучивали да ли ће „први герилац Европе“ бити заробљен. У последњем тренутку успели су да умакну у оближњу шуму. Схвативши да су им Немци за петама и да се неће извући, својевољно Александар повлачи невероватан потез, застаје са мајором Иваном Фреглом и предаје се Немцима уз речи: „Ухватили сте кога сте тражили, ја сам Дража Михаиловић!“
Време које је непријатељ утрошио окупљајући се око Мишића било је довољно да им прави четнички вођа умакне. Када су Немци схватили кога су заправо ухватили, знали су да Александар има немачке крви јер му је мајка Лујза Крикнер, германског порекла, понудили су да му поштеде живот следећим речима: „Пола ваше крви је немачко“.
– Та половина је истекла на Колубари – одговорио му је Александар Мишић осудивши тако себе на смрт.
Након тога су Мишић и Фрегл, као официри, добили право на последњу жељу. Александар је тражио да одреши пертлу на војничкој чизми, а Иван да лично командује одредом који ће их стрељати. Тренутак пре него што је Фрегл командовао: “Пали!”, Александар Мишић је скинуо ципелу и гађао је стрељачки одред. Тако су се у борби до дословно последњег тренутка ова два величанствена четничка официра преселила у Царство небеско и славно пали у загрљај свог војводе Живојина Мишића.
