Нимало ме не изненађује изостанак става дела политичке јавности о најважнијем националном питању јер многима од њих Косово и Метохија нису ни на крај памети а камоли у програмима партија.
Ипак, очекивао сам од Војислава Шешеља (чију борбу у Хагу неизмерно поштујем) да заузме јасан и изричит став који је био део његове званичне политике деценијама уназад! Да ће тако бити веровао сам и јер је на штету свог рејтинга одлучио да не буде део неког новог ДОС-а и да заузме један конструктиван став.
Сматрам да су Косово и Метохија вододелница свих нас, да нас управо то питање карактерише и политички и лично. Баш зато када видим насловне стране новина у којима се Шешељ залаже за „размену становништва“ са тзв. Косовом не могу а да не одреагујем.
У поменутој теорији он каже да се Срби из Штрпца преселе у Прешево а Албанци из Прешева у Штрпце и тако редом. Дакле, размена становништва по принципу, дајемо наше за наше.
Да бих објаснио зашто сам згрожен и шокиран, морам испричати моје утиске из Штрпца и околних места на Шар планини док сам још могао да уђем на територију КиМ.
Пре пар година сам Бадњи дан провео на овом прелепом месту где и данас живи више од 8000 Срба расутих у неколико планинских села, али груписаних и јако лепо организованих.
Прво што ми пада на памет јесу њихова сведочанства по завршетку НАТО агресије када су сви заједно и сложно одлучили да остану у овом најјужнијем бастиону српства.
Упркос претњама, застрашивању, хапшењима и изолацији, ти храбри људи су са својим породицама сачували своју планину. Док сам шетао са њима по селима, видео сам десетине цркава. Посебно се сећам цркве из села Севце (на највишој тачки планине) у којој су се чували записи о првом попису из четрнестог века и у ком стоји да село има чини михсе око 340 домаћинстава и да су све куће српске, а невероватан податак да и данас има толико кућа и идаље су све српске.
Осам векова и сви окупатори нису узели Севце, Јажинце и остала места, осам векова се тамо слави слава, меси хлеб, и недељом одлази у цркву, осам векова обрађује земља и греје огњиште и сада било ко даје себи за право да то не узме у обзир давајући коментаре и предлоге?
Ти храбри људи, у чијим сам домовима тих дана имао част да боравим, имају више снаге, духа и воље да опстану од оних који би требало да буду предводници и покретачи.
Сећам се када сам одлазио са планине и поздрављао се са својим домаћинима, били су неизмерно захвални што неко из Београда долази да их обиђе и што неко брине, ја сам тада рекао и иза чега данас још чвршће стојим, да сам захвалан што су опстали, што су тако одлучни и поносни а највише захвалан што сам тамо видео и осетио шта значи слога.
Отишао сам јачи и спремнији за сваки изазов и баш зато нико нема права да такав пијемонт српства, базу снаге, енергије и поноса нити у једном ступцу неке изјаве мења и расељава!
До слободе!
Стефан Стаменковски – председник Српског сабора Заветници
