Стручњак за безбедност Илија Животић каже да мигранте не треба насељавати по напуштеним селима источне Србије него их примити у градове где ће бити мањина и у њима им не дозволити груписање у једном крају, него их распоредити равномерно.
Све друго води у гетоизацију, радикализам, екстремизам и на крају – тероризам.
– Основна грешка коју су поновиле све европске земље јесте та што су мигранте груписале на једном простору – каже Животић. – Са увећањем броја на малом простору који им је првобитно био намењен, дошло је до експлозије радикализма и они су почели да заузимају околне зграде, па затим улице. Уколико Србија због уласка у ЕУ буде приморана да прихвати одређени број ових људи, морамо их правилно распоредити по земљи – истакао је Животић на Факултету политичких наука, где је одржана трибина о миграцијама.
Животић додаје да осећај безбедности нестаје у крајевима Европе где се насељавају мигранти из Авганистана и Пакистана:
– То се дешава јер они доносе велике културолошке разлике које су нама Европљанима неприхватљиве и то доводи до тога да европски становници напуштају насеља где се смештају мигранти и тако настају „no-go“ зоне.
Антонић: За Србију нема „европског пута” – само пут у ЕУ колонију
– Замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња, а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда? – пише у свом ауторском тексту Слободан Антонић.
Die Presse je oбјавио, a српски медији су пренели, да „Беч преговара са Београдом о сабирном центру за мигранте које ЕУ неће”.
Наиме, реч је о успостављању „кампова за протеривање особа које буду добиле негативан одговор на захтев за добијање азила, а које су дошле преко балканске руте”.
Та лица требало би да буду привремено „паркирана” у некој, за мигранте „мање атрактивној земљи”. Пројекат, како истиче „Пресе”, бар када је реч о земљама ЕУ, директно подржавају Данска и Холандија.
Проблем је у томе што је:
1. само 2015. године кроз Србију прошло више од 600.000 муслиманских миграната, а после тога још десетине хиљада (наше власти не објављују податке);
2. што су блискоисточни и остали мигранти, од свих европских земаља, баш у Србији први пут регистровани;
3. то значи, према Споразуму о реадмисији који је Србија склопила са ЕУ (2007), да се мигранти који не добију азил у било којој земљи ЕУ враћају у „сигурну” земљу у којој су регистровани;
4. у овом случају, то је једино Србија.
Не верујете? Мислите да је реч о „опозиционом спиновању”?
Најпре је УНХЦР у извештају од 21. августа 2015. године прогласило Македонију „несигурном трећом земљом” у коју се, дакле, не могу враћати избеглице које су доспеле у ЕУ. А претходно је и Грчка, одлуком Европског суда за људска права, проглашена „несигурном земљом”. Отуда за државе ЕУ не постоји могућност депортација миграната ни у Грчку, нити у Македонију.
Србија је, с друге стране, закључила 2007. године са ЕУ Споразум о реадмисији . У њему стоји (чл. 3) да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице (ЕУ) било ког држављанина треће земље који не испуњава услове за боравак на територији државе чланице (ЕУ), уколико је на основу поднетих prima facie доказа могуће веродостојно претпоставити да је у питању лице које је у време уласка поседовало важећу дозволу боравка издату од стране Србије”.
То је типична држава „полупериферије” која служи као спремиште „резервне радне снаге” потребне за повремене периоде економског бума у центру европског транс-националног капитализма. А ми и наши будући сустанари – Арапи – требало би да имамо функцију управо те немачке „резервне радне снаге”.
Тако се још једном показује да губитак суверености не може бити „на парче”. Народ који због обећавања бољег стандарда пристане на губитак макар дела суверености, убрзо добија колонијалну управу која је равнодушна не само према његовом све лошијем стандарду него и према замени тог истог „десуверенизованог” народа неким другим народом.
– И без обзира на то где, колики и какви буду „мигрантски кампови за реадмисију” у Србији, они остају показатељ статуса наше земље – завршава Антонић у тексту који преноси портал Стање ствари.
– За нас нема „европског” пута. Има само пута у све дубљу ЕУ колонију.
Извор: hronograf.net
