Војска је у Србији одувијек имала важну и цијењену улогу. Војска се сматрала гарантом постојања српске државе, а самим тим је имала и великог утицаја на политику. Војска се такође залагало за територијално проширење Србије, било ка БиХ, било ка КиМ и Македонији. Анексиона криза је срушила наде о припајању БиХ Србији. 1911. основано је удружење познато као Црна рука, настало због незадовољства дијела официра пасивном спољном политиком српске владе. Најистакнутији члан овог удружења је био Драгутин Димитријевић Апис. Међутим, нису сви официри били црнорукци, постојала је и непријатељска струја, која ће касније формирати Белу руку. Балкански ратови су били велики успјех за Србију, као и за саму Црну руку. 1913. Апис је постао шеф Обавештајног одељења Генералштаба. Међутим, одлуке Великих сила да Србији одузму приморје и пристанак српске владе на то су довело до великог огорчења међу официрима и војницима, а прије свега међу црнорукцима.
Након Балканских ратова, поставило се питање шта направити са новим областима. Радикалска влада је сматрала нове области новим извором политичке и привредне моћи те се залагала за цивилну власт. Али, војни кругови су сматрали да нове области још нису сигурне те да је потребна војна управа. Радомир Путник и Живојин Мишић су предлагали 5-годишњу војну управу. Нове сукобе између владе и војске наговијестило је и повлачење министра војске Милоша Божановића. Влада се противила Божановићевом плану да помилује Велимира Вемића, црнорукца оптуженог за убиство непослушног војника 1912. 15.1.1914. црнорукци су се састали у штабу Дунавске дивизије што је довело до још већег затезања односа. Влада је имала план да на мјесто министра војске постави цивилно лице, али је послије пријетњи Воје Танкосића овај план одбачен. Изјава Стојана Протића да у српској војсци постоје недозвољене тежње за преторијанством, тачније за контролом државе је наишла на негодовање не само војске, него и опозиције. Самосталац Милорад Драшковић је оптужио Протића да шири разједињеност у војсци.
Да су сукоби између представника цивилне и војне власти постали озбиљни, видимо и на примјерима. 21.3.1914. Протић је донио Уредбу о прослављању државних празника и народних светковина. У овој Уредби се јасно рекло да ће представници цивилне власти имати предност у односу на војне власти у новим територијама. Генерал Дамјан Поповић је веома брзо прекршио Уредбу па је у априлу 1914. пензионисан. Генерал Поповић је свечано испраћен, што је показивало колико је војска била привржена својим официрима. Црнорукцима се у борби против радикалске владе прикључила и политичка опозиција. Од краља Петра се очекивало да буде медијатор између страна. Он је тражио да Пашић повуче спорну Уредбу, али је исто тако очекивао да се из војске уклони утицај Црне руке. Црна рука је, са друге стране, планирала војни удар. Апис је у мају 1914. својим сарадницима у Македонији издао директиву по којој су они требали да отјерају представнике цивилне власти док Црна рука не ријеши ствар у Београду. Ипак, македонски црнорукци нису ово одрадили, сматрајући да је то превише радикално рјешење.
3. јуна 1914. командант трупа у новим областима, Петар Бојовић је министра војске упозорио на могућност војних демонстрација те је тражио укидање Уредбе. Војвода Путник и престолонасљедник Александар су вршили притисак на краља Петра да испуни Бојовићеве захтјеве. Пашић није хтио да попусти и 2. јуна влада је поднијела оставку. Изгледало је да ће самосталци добити власт, што би одговарало и Црној руци која је била повезана са самосталцима, али се умијешао руски посланик Николај Хартвиг. Русија је сматрала Николу Пашића вјерним савезником и краљ Петар је, под руским притиском, поново повјерио мандат Пашићу. Ово је представљало пораз како за Црну руку, тако и за самог краља Петра који је попустио пред руским притиском. Стари краљ је одлучио да власт пренесе на свог сина Александра који је постао регент. Александар је око себе створио круг оданих официра (Бела рука). Регент Александар је на почетку кризе подржавао војску, али је послије разговора са Хартвигом промијенио причу и приклонио се цивилној влади. Црна рука је изгубила доста утицаја након поновног успостављања Пашићеве владе. Војска јесте била незадовољна, али Аписови планови о великом преврати нису били најбоље прихваћени. Црна рука се морала окренути вањским питањима, а знамо шта је послије било.
Извор: Историја Срба
