Много тога можемо да закључимо у случају прогона професора Ковића. Пре свега оно што се догађа вековима уназад, а то је да они који су прихватили божанствену привилегију али и најтеже бреме ношења титуле „Србин“ – доживљавају и највеће прогоне и притиске. Не преостаје нам ништа друго него да честитамо професору Ковићу на томе и да му се још једном захвалимо што је и поред свих мука остао да усправно стоји заједно са нама.
Други закључак је да су се појмови „школство“ и „образовање“ одавно разишли једно од другом. Образовне институције су постале легло необразовања и фабрике нових нараштаја које се обликују у том калупу. Када кажемо „образовање“ мислимо на оно што то исконски и представља, а то је имати образ.
Готово све институције које се представљају „образовним“ су одавно симбол слепе ауторитативности, кукавичлука, једноумља, неправде и блатњавог образа уз малобројне изузетке попут професора Ковића и других који већ годинама танталовски воде битку са аждајама.
Док већина родитеља слепо прати ауторитете и даје им своју децу на „одрешене руке“, сви колективно треба да се запитамо у какве „школе“ то иду? Да ли из тих установа излази заиста образована омладина или робови туђих интереса и наметнутог мишљења?
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
