Пише: Весна Веизовић
Уставне промене изгласане референдумом у Србији јануара 2022, јавности су представљене као корак на путу усклађивања нашег правосудног система са законодавством Европске уније. Иако су режим, бројне струковне НВО, као и западни званичници инсиситирали на неопходности ових промена, оне нису биле резултат стварних потреба друштва. Кампања „за и против“ трајала је немалих годину дана.
Процес уставних промена почео је под притиском међународних организација и страних држава које су инсистирале на томе да су реформе правосудног система један од главних предуслова за напредак у процесу европских интеграција.
Истина је другачија. Реформе нису биле замишљене, како се то могло закључити из тврдњи заговарача, као инструмент за обезбеђивање независности судства и повећање ефикасности правосудног система, већ, напротив – за лакши продор страног фактора. У пракси, то значи да су међународне организације и стране владе добиле већи утицај на процес именовања судија и тужилаца преко својих агената у цивилном сектору- делом оних финансираних преко НВО, а делом директних стипендистита који раде без посредника. Начело суверености које налаже да држава самостално доноси одлуке о свом унутрашњем уређењу-морало је „клекне“ пред међународним силницима.
ЛОБИСТИ ИЗ РЕДОВА СТРУКЕ
Током процеса усвајања уставних промена пресудну улогу имале су невладине организације. Њихов задатак је био да лобирају за измене које би наводно омогућиле бољи правосудни систем, а заправо- обезбедиле да предложене промене буду у складу са интересима страних финансијера. Тако су НВО постале инструмент спољне политике у рукама оних који су желели да утичу на српско правосуђе.
Поред тога, финансијска подршка за израду нацрта уставних промена дошла је од различитих међународних организација и страних влада што је омогићило ангажовање стручњака и спровођење бројних истраживања и анализа. На први поглед, ангажман који не трпи критике. Међутим, подршку су пратили услови који су задовољавали интересе финансијера, а не српског правосуђа и грађана Србије.
На челу комисије формиране за уставне промене налазила се посланица СНС, однедавно и министарка за државну управу и локалну самоуправу- коју ова тема није превише „ангажовала“. Иза реализације замисли западних актера стајали су утицајни фактори НВО сектора, особе попут судије Врховног суда Драгане Бољевић, која је упрегла своје ресурсе и чланове НВО „Друштво судија Србије“. Друга фигура био је др Мирослав Ђорђевић, у време писања уставних промена представник Немачке фондације за међународну правну сарадњу (IRZ), затим тужилац Горан Илић, дугогодишњи председник НВО „Удружење тужилаца Србије“, и др Владан Петров. Поред тога што је судија Уставног суда, Петров је и уредник секције за уставноправна питања „Копаоничке школе природног права“, која се финансира од стране ОЕБС-а. Реч је високо профилисаном правнику кога, по потреби, ангажују ОЕБС-а, UNDP-а као и бројне друге међународне организације. Члан је и Венецијанске комисије.
КОЛИКА ЈЕ ЦЕНА ТВОГ ПРОЈЕКТА?
Заслуге за реформе делом припадају и др Бојану Милосављевићу, редовном професору Правног факултета у Београду, који званично није члан ниједне НВО, али је као директни партнер више година био ангажован на мастер студијама из права Европске уније, које су организоване у оквиру TEMPUS пројекта. TEMPUS је програм Европске уније који подржава реформу и модернизацију високог образовања у партнерским земљама, укључујући и Србију.
Део радне групе која је била испред Министарства правде, односно Владе Србије, чинили су Владимир Винш, виши саветник у Министарству правде, Дарко Радојичић, помоћник директора Републичког секретаријата за законодавство, Бранко Маринковић, заменик генералног секретара Народне скупштине и Јован Ћосић, помоћник министра правде.
Треба нагласити да су сви учесници, без обзира на то да ли су се активно мешали у свој посао као део радне групе за измену устава или не, били у неком тренутку привремено ангажовани од стране међународних институција за поједине пројекте и да су за те ангажмане били адекватно плаћени. Колико је то у супротности са Уставом а колико са етичким кодексима, биће накнадно разложено у засебним чланцима.
Радна група је наизглед састављена од шароликих кадрова из свих сфера друштва који нису међусобно повезани требало је да обезбеди привид да процес тече без политичког утицаја. Међутим, радна група је учинила све да се кроз измене Устава широм отвори врата да у правосудни систем уђу они који су и инсистирали и финансирали ове промене- страни фактор. На крају, и та шароликост кадрова је упитна- јер када се испрате токови новца, јасно је да све почиње и завршава се на једном месту.
Несумњиво озбиљан удар на суверенитет Србије, отвара простор за упитаност колико је наша држава способна да самостално управља својим правосудним системом.
УГЛЕДНИ СУДИЈА ИЛИ СОРОШЕВ ВОЈНИК?
Судија Врховног суда, Драгана Бољевић, именована да осигура транспарентност и непристрасност процеса, постала је кључна фигура у спровођењу агенде страног фактора.
Као председница НВО „Друштво судија Србије“, судија Бољевић је водила организацију која је годинама добијала значајне грантове. Ови грантови су обезбедили не само њој, већ и великом броју чланова ове организације више него лагодан живот. Заузврат, Бољевић је годинама суптилно спроводила интересе оних који су финансирали њихове активности, користећи своју позицију да промовише агенду својих донатора.
Њена улога, иако номинално независна, била је кључна у прихватању измена које су суптилно али ефикасно одражавале интересе страног фактора. Бољевић је, у својству судије и правног стручњака, обезбедила легитимитет и правну оправданост измена, али њена повезаност са НВО, а посебно чињеница да је нацрт предлога уставних измена на основу кога је и сачињен план измена финансирао Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, на читав овај пројекат баца ново светло.
Иако се у јавности води као почасни председник НВО „Друштво судија Србије“, Драгана Бољевић се у званичним каналима на АПР, као што се може видети из приложеног, и даље води као правни заступник. То уједно значи да је управо код ње и „кључ и катанац“, односно „и рачун и новчаник“.
ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА
Према Уставу Србије и Закону о судијама, судија Врховног суда, али и било ког другог суда, као и тужиоци, морају бити независни и непристрасни у свом раду. Независност подразумева и финансијску независност, што значи да судије и тужиоци не смеју примати финансије од страних амбасада или организација кроз НВО сектор.
Члан 149. Устава Србије наводи да је судијска функција стална и да судија не сме обављати другу јавну или професионалну функцију, нити професионалну делатност, што додатно подржава принцип независности. Такође, судије Врховног суда подвргнуте су строгим етичким стандардима који захтевају непристрасност и забрану било каквог утицаја који би могао довести у питање њихову независност.
У конкретним ситуацијама, прихватање средстава од страних амбасада или организација сматра се потенцијалним сукобом интереса и нарушавањем принципа независности судија. Овакав сукоб интереса могао би озбиљно утицати на поверење јавности у правосудни систем и уставну владавину.
Ипак, судији Драгани Бољевић, која је само једна у низу оних који су пристрасно, субјективно и више него очигледно са одређеном агендом приступали изради нацрта промене Устава, није сметало да крши управо тај устав који је требало да брани. На сајту „Друштва судија Србије“ стоји списак пријатеља-НВО- и сталних донатора.
НЕЗАВИСНИ ОД НАРОДА
Упркос наведеним чињеницама које су познате јавности, на једној од бројних трибина одржаних поводом референдума крајем 2021. године, Драгана Бољевић позвана да објасни како као судија Уставног суда и даље стоји као одговорно правно лице-одговорила је она у статусу почасног председника. И данас, две године касније, на сајту АПР-а Драгана Бољевић је означена као одговорно лице, и то не као почасни, већ главни члан ове НВО која је прошлу годину завршила у плусу са 391.000 динара.
На горе поменутој трибини, један од противника уставних промена затражио је од судије да објасни ко је финансирао „Сведочанство припреме за промену Устава од 2006. године и струка“, публикацију на коју су се позивали учесници трибине, између осталог и др Владан Петров. Иако је непобитно програм финансиран од Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша о чему сведочи и печат на публикацији-учесници су остали при тврдњи да су предлози уставних промена начињени у сврху независног правосуђа.
Уставне промене заиста јесу донеле независност, али независност правосуђа од народа, што је довело до ситуације да правосуђе постоји због тужилаца и судија, али не и због народа.
Отуда не чуди што је 90 посто тужилаца и судија инсистирало на уставним променама. Јер, упркос сукобу интереса не само Драгане Бољевић, него великог броја запослених у српском тужилаштву који истовремено обављају посао у цивилном сектору за стране службе које их плаћају, било преко посредника као што су разне фондације или директно преко страних амбасада- они су успели да одвоје суд од народа и, „раде шта хоћеш, јер може им се“. Народ позивају само када су им угрожени интереси и агенде које спроводе.
Речит је био и случај лажних „Лаура“, иза којих је стала скоро цела радна група. О самој акцији и њеним координаторима бавићемо се у наставку истраживања.
(Наставиће се)